Диоклецијан

(Посвећено свима онима који су путовали Унском пругом за Београд!)

Кроз камен се далматински вије,
Реп велике престрашене змије;
Испред Книна запјева машина,
С лијеве стране остаде Промина.

А ја чекам с тобом на перону,
Тражим неко мјесто у вагону;
Мала моја, мјесечина плава,
Вечерас нам карте овјерава.

Ноћу шине и сјају и бјеже,
Воз промиче, смијех се разљеже;
Бистра Уна на путу нас прати,
Сваки камен и ливаду памтим.

Бихаћ, Крупа ,Нови, Костајница,
Примиче се Славонска равница;
Јасеновац и цвијет на Сави,
Славонија пред нама се плави.

Воз пролази,царско име носи,
До кољена ноге му у роси;
Ево дана, ево Окучана,
Ево нашег Диоклецијана.

Једна бака унучету тепа:
„Славонијо, алај си нам лијепа.“
А станице све на једну личе,
Преспоро ми равница промиче.

Оста Папук, Славоније нема,
Али ево кићенога Срема;
Митровица, Инђија, Пазова,
Плаво небо, као одсјај мора.

Кроз блокове београдске сиве,
Прошао је мирис Сплитске риве;
А мостови испружили руке,
Воз долази из велике луке.

А мене је довезла машина,
У Београд из маленог Книна;
Београде,мој бијели свијете,
Што ми недаш да останем дијете.
Аутор: Ђорђе Стојсављевић