ОДЛАЗАК

Гледам оца старог, забринуто ћути.
Изједа га брига, неверица слама.
Можда ћу од њега ко од мајке чути:
“Не одлази сине, остани са нама”.

Јуначке му груди разарају муке,
очи му се цакле сјајним блеском звезда.
Милује ми косу, а дрхте му руке:
“Не одлази сине из топлога гнезда”.

Набораног чела у даљине гледа.
Кроз уздахе тихо шапће да ме воли.
Крај њега је слика јединог му чеда:
“Не одлази сине, не знаш како боли”.

Пођох да животу удовољим жеље,
да се овај терет са срца ми скине.
Ал очи и косе сад су им све беље:
“Врати нам се, врати, наш једини сине”.
K.A