26 пута прочитано
УСАМЉЕНИ ВУК
Немирна, али тиха суза кану ми из ока
док гледах патњу на туђем лицу,
скотрља се низ образ и без по скока,
паде на земљу и не баш тако близу!
Срце крену да ми бије као лудо,
немоћна остадох пред оваквим чудом…
Ма ни сама себе неће да послуша,
против свога мира уротила се душа!
А непознато лице се смеје док дрхти,
сваки дамар бруји ко надошла река,
али све остаје као сенка ветра,
и све постаје прикривена штета!
И док идем чујем улицу док јечи,
зашто ли ме гане свака туђа мука,
и због чека видим оно што не требам,
када свако глуми усамљеног вука?
Мајра
Add to favorites 
Коментари