Ломне Руке

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

Када моје срце јадно,

склопи своје руке ломне,

и помисли на жуч клету,

и горчину што је пило,

тад се јавља страшан трептај,

пуно искра које сјаје,

од слободног мога духа,

што се тихо из сна буди,

па питање старо сад поставља.

 

Кад се тражи од човека мало,

не треба се пуно двоумити,

већ се треба брзо пресабрати,

и онда ће одговор наићи.

 

Људска душа од века вапије,

да попије мало меда слатког,

што је сили људскога усуда,

од већ било превише за дати,

те сем онда вешто он сабире,

па говори чемерном човеку.

 

Људско ти је знање непознано,

не треба ти сласти из пехара,

јер је сласти од већ тешко доћи,

те се лати ти крвава меса,

не бил себе гладног намирио,

и спокојно лези у постељу.

FavoriteLoadingAdd to favorites

456total visits,1visits today

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/54536

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.