Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam moje pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi :
Ti ih nisi mogao priznati za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…
Nije trebalo da me podstičeš
Da rađam pesme i da te volim
Trebalo je da odeš na početku
U zadnjem stihu moje prvorođene pesme o tebi
(sad posle kraja bez kraja
kad me više ne možeš voleti i ne mogu te ne voleti)…
…Ne bih sada samohrana
Očima ljubila u knjige kao u kolevke položene reči
I isprekidanim dahom sušila mokre stihove
Jer kaplješ mi nepresušan sa trepavica
I tu je uteha vremena nemoćna
Svaki moj sekund sa tobom stao je u pesme
A da ih nema
Zaboravila bih da te je i bilo
I ne bih te volela ovom upornošću vojnikuše
Koja prati (novim pesmama) svaki korak svoga otišlog…
A ipak je ovo kakva takva sreća
Jer bez tebe ukoričenog u zbirke
Moja bi poezija bila zbir jalove praznine
I ja bih bila sutrašnja suva poetska bezdetnica
(koja nema za čim ni da plače)
Bez ovih tvojih kopiladi u mojim knjigama
Koji te čuvaju od zaborava
I mene od besmisla pisanja
Ako nije o tebi
Add to favorites 
1 comment
Sjećanja, opomene, analize, dozivi, priznanja, trnovita potraga za pomirenjima sa ožiljcima životnih nanosa… sve je to, po ocjeni moje malenkosti, stalo u ovu pjesmu zavidne kvalitete. Imate moje divljenje.
LP, Mirko