Пролазе године немо и тихо,
Суморне мисли боје их у сиво,
Клизимо лагано к ушћу неке реке,
А до јуче сневасмо, снове друге неке.
Седимо у парку младости дана,
Погледима само разменимо жеље,
На лицу нам боре, очи би да лажу,
Па није нам ништа, хтеле би да кажу.
И док лишће жуто на косу ти пада,
А Месеца зраци осветле ти лице,
Старачка ми рука твоју руку тражи,
Твога ока поглед сад ми је најдражи.
Не причамо ништа, свако у свом свету,
Ти на морском жалу успомене тражиш,
По прошлости летиш ко пчела ка цвету,
Све је на тренутак у тридесетом лету.
А ја гледам твоје оседеле косе,
Пред очима скакућу твоје ноге босе,
Кад си ми ко Срна у наручје пала,
Волела ме тихо и све си ми дала.
И док Месец шара по лицима нашим,
Слушам како дишеш на рамену моме,
Тад свевишњег молим у ноћ сјајну касну,
Да звезде нам живота скоро не угасну.
© Драгојло Јовић
Add to favorites 
1 comment