Ljudi bez lica, prazna vozila,
duše bez zavisti lutaju gradom,
niko ne pita i svako skita,
senkom se krije i luta kradom,
a pesme u nama svetlost nam daju,
jedino one nam bole vidaju
i predavne vidike otvaraju neke
da pravac odrede, a travke neke
leže po parku i trag odaju
gde snegom smo gazili jesenje pute
onoga dana našega sveta,
mi znamo kada, i onda i sada,
mila moja.
U svetu su našem samo slavuji
pevaju cvrkutom najlepše pesme
a dečak onaj zna šta se ne sme
i ćuti ipak, ne kaže ništa,
a pita zapravo, glasno te moli,
i srce tad boli jer dušom te voli,
al’ ćuti, onda, i plačući spava,
na snegu krivice, ispod je trava,
tamo,
u sadašnjoj prošlosti,
najdražoj toploti,
u kutku čekanja,
u našem svetu
večitog trajanja,
i želja,
mila moja.
Onaj dečak,
ti znaš…
(Bgd, 27.okt.2017)
Add to favorites 
Коментари