Jedna mala plavušna devojčica
i dalje je stajala na onom uglu
naših sećanja, ispred ulaza
doma kulture, čišćenog prilaza,
a sneg je bio, pa promrzlog lica
jedva je rekla, pitala mene,
da li ću čekati uporno tebe
i posle onda, i posle juče,
i uvek da li ću dušom tvoj biti
a znaš da ljubav ne treba kriti,
nikada niko, od nas, nit’ od tebe.
I samo sam nerazumno upitno gledao
jer tada sam upravo andjela video,
tu malu promrzlu devojčicu
iz naših snova u domu kulture,
a pre bilo šta da sam rekao
i sve da to potvrdim hteo,
nje nije bilo, i vreme je letelo,
minute u desetke godina poslalo
i svemir se puno ka nama pomerio,
a mi smo i uvek i najzad ovakvi,
dobri u duši, onakvi i isti,
veoma takvi kako i obećani…
Pa iako nisam stigao ni odgovorio
nju stalno sanjam, tog malog andjela,
nju malu, slatku, promrzlog lica,
najlepšu devojčicu iz mojih snova,
i dalje je sanjam, i dalje je znam
i u sve obećano ispunjeno verujem,
u vizije onda i one od danas,
i u sve one za sutra za nas,
mila moja…
Jedna preslatka devojčica mala,
jedna najlepša i prava andjela,
onda…
(Bgd, 22.nov.2017)
Add to favorites 
Коментари