Далека драга

„Опојно и силно ти си ми у души
ми били смо јесмо и опет ћемо бити“
стајало је на жутом свитку
то малено писмо, писано вином
вином које ће се тек пити…
*
Седефно браонкаста боца
од Грузијског вина црног
царског
уз поруку доноси мирисе
модре мирисе леденог мора
Карског

Тихи сат и мјесто поринућа
испод плавог моста на Иртишу
трен растанка ноћи од сванућа
кад вјетрови миром степа замиришу…

Црвене косе блиједог лика
жена у хаљини од сувог тиркиза
на боци још сјени се њена слика
драго благи осмејак…Мона Лиза…

Дрхтавим је шапатом танкоћутно ткала
молитву од ужарених срчаних нити
да порука још топла стигне до далеких обала
да анђео вода…водама
води је и штити…
*

Из финог пијеска на Ади Бојани
одсјајем стакла право у очи
сјећањем бљеснуше давни дани
спази је како вино му точи…

И кикот и жива животна радост
из боце се вину лака и нага
сва му се намах врати младост
она је! она је!
Далека Драга…