ОКА МОЈА ДВА – Драгојло Јовић

ОКА МОЈА ДВА

Кише немилице лију, данима,
Ноћи су дуге и предуге,
На јастуку мом мало је сна,
И превише туге.

Опет једно тмурно јутро,
Отварам очи несанице,
Срећем се са собом,згужвано ми лице,
Кренућу опет за очима луталице.

Дан суморан и сив,
Исти као и они пре,
Све смо већ одсањали,
Сад више немамо где.

Ново ће вече, промрзле руке,
И киша опет лице ми кваси,
Тражим те по перонима,
Напуштених вагона и
Изгубљених возова.

Ал чекање нек ми буде спас,
Ил можда тај судњи час,
Јер чекаћу ја згрчен као пас,
Верујући да ме промрзлог,
Можеш само ти, пробудити.

А ако и не отворим очи, не жали,
Шапни ми само, чућу те ја,
Да била си ту и да нису узалуд,
Угасла ока моја два.