PTIĆ DOBIO KRILA – Jelena Đurašković

Augusta, godine 1989.-e
Rodila majka svoje drugo dete,
Svom prvencu toliko željenog brata.
Presrećni su bili i bata i mama i tata.

Dva sina je podizala ponosna majka.
Život joj je bio ispunjen, k’o bajka.
Ništa joj teško tada bilo nije
Za porodicu svoju, za najmilije.
I sve uz osmeh,vedro lice,polet i lakoću,
Misao na decu i danju i noću.
A oni rastu, pametni, dike,
Postaju majkine nade prevelike.

A onda jednog dana ptić dobio krila,
Zaboravi majku i sve što je za njega bila.
Otpoče njegov samostalan let.
Odleti da potraži drugi, bolji svet.
U majkinom gnezdu nije više lepo;
Otići bilo gde, pa makar i na slepo.

Teši se majka: – To je zrelo doba,
Muško je pa voli da se sam oproba.
Al’ majka se plaši:-Teško je vreme;
Može li poneti toliko breme?

Svi njeni planovi, maštanja, sanje
Postaše veliko razočaranje.
Sve su se nade odjednom raspršile,
Kao da nikad nisu ni bile.
Ranjena duša jeca u samoći,
Često besanih i dugih noći.
Dani su prazni i puni sete
Zašto joj ode njeno milo dete?
Šta li mu majka toliko zgreši?
Čime da se majka sada uteši?
Mnogo joj života prošlo,a ostalo malo,
A njemu kao da nije ni malo stalo.

Tužna je majka, traži svoj greh,
A Boga moli za njegov uspeh.
Da sreća ne silazi sa njegovog puta,
Da je put pravi, da joj ne zaluta.
Oprosti mu Bože sve grehe mladosti;
Daj mu Bože sreće i radosti.