СВЕТЛО
Свако срце има оно чему тежи,
то је место где њему душа лежи.
Чисто срце рођено је у једном телу,
да са њиме проживи вечност целу.
А без срца, нико не може ка њој поћи,
јер без њега, живот ће им улудo проћи.
Али има једно добро срце на свету,
где многи подло раде, њему на штету.
Покушавају од дана да направе ноћ,
јер за себе мисле да имају велику моћ.
Труде се болно срце из тела да изваде,
опијени својом моћи, не знају шта раде.
У њима се тиме храни, она црна душа,
код тако опијених, нико памет не слуша?
Са таквом душом они светло дана не виде,
па зато раде, оно због чега се и не стиде.
Не маре што са њима светла нигде нема,
већ тамо где они дођу, ту је туга голема.
Њима је светло утонуло у дубинама мрака,
где мисле да се не виде грозна дела свака.
Зато желе да (нам) исчупају срце из груди,
јер тако раде сви они који нису ни били људи.
За јаки ореол светла у том срцу они не маре,
па тако многе терају да тешко крваре.
Но светло не може дуго остајати у тами,
нити у њој може, са сталним болом, душа да чами.
Увек када за слободом, свако срце јако уздише,
са болним уздасима, оно се ка небу пење све више.
Ту ће сигурно једном, вечно светло оно да угледа,
као и душа, која ни у агонији, неће злу да се преда.
Никола Вушковић
СВЕТЛО
Add to favorites 
Коментари