НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
355 пута прочитано

ИЗВОД ИЗ РОМАНА

Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првх прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: „Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак“.

Олга је ухвати испод руке и рече: „Ја о томе, Анђела, размишљам читавог живота, то ти је сва животна филозофија. Све има свој почетак и свој крај. У некој мери људски живот се може упорeдити са тим малим зеленим листом на дрвету. Рађа се у прoлeће, добија свој облик и нежну зелену боју. Радује се првом јутарњем сунцу и ужива у његовом миловању. Све је лепо и ново око њега и док је тако млад и зелен, сви му се диве и радују. Прoлeће у људском животу представља детињство и младост. Безбрижно и лепо детињство пуно снова и жеља! Надаш се и машташ шта све можеш остварити у животу.

Онда неприметно дође и лето. Лист добија тамнозелену боју, његов живот је устаљен. Чврсто је везан за дрво живота и успешно одoлeва свим ветровима и олујама. Као и сам човек. Лето у људском животу представља доба зрелости, доба изазова и искушења, али чврсто верује у себе и држи се својих уверења. Дотада је већ шватио сву озбиљност живота и учио на својим грешкама. Научио је како да савлада све надолазеће олује и ветрове, не плашећи се пораза.

На крају долази јесен. Листић полако почиње да жути и вене. Више му се нико и не радује, само понеки случајни пролазник, који застане да ослушне тихи шапат испод гране и диви се његовој зрелости и шарама, од којих свака има своју причу. Ослушкује око себе и са стрепњом очекује први налет ветра, који ће га одвојити од извора живота. Јесен, у људском животу представља старост. Доба када човек швати да је прошло лето и са њим сви лепи дани који се више не могу вратити. Доба када човек живи од успомена и више нема снаге да се ухвати у коштац са животом, јер осећа да је његово време прошло, да свет припада неким млађим и упорним људима. Доба када са стрепњом ишчекује налет јаког ветра који ће га однети на вечни починак“…

Данијела Булатовић


РЕЦЕНЗИЈА – САВРЕМЕНА ПРИЧА О СНАЗИ ЉУБАВИ И ПРИЈАТЕЉСТВА


Љубав и пријатељство! Вековима непресушна инспирација песницима, приповедачима, романсијерима, сликарима, филозофима… Свима који су умели завирити и у реалне, и у трасценденталне светове загонетног места – људске душе, боравишта ових двају најлепших емоција које је свет до данас саздао. Спорили се, или не, о њеном постојању, негде тамо – у њеним скривеним метафизичким световима, тињало је, разгарало и настајало непроцењиво благо поезије, приповедака, романа, слика…

Читајући роман „Најлепше место на свету”, Данијеле Булатовић, откривамо умеће књижевнице да ову непресушну тему учини и универзалном, и оригиналном, и блиском животу савременог човека, стешњеног између брига свакодневног живота, постојања, али и жеље да ту тескобу одагна и стварност учини бољом и лепшом.

Њени јунаци, у савременом хладном свету, у коме је већина имуна на туђе муке и проблеме, бирају другачији пут, пут несебичне љубави и пријатељства. Тај пут је често овијен измаглицом од које се јасно не виде путокази, али су упорни у намери да нове видике освајају скоро заборављеним вредностима – добротом, оданошћу, великодушношћу, пожртвованошћу…

Ауторка нам на почетку романа предочава идиличну љубавну слику двоје заљубљених, али нас убрзо
ретроспективно уводи у драматичну причу о свим искушењима и испитима немилих околности кроз коју је морала проћи.


Љубав тако постаје бојиште у коме главна јунакиња за оружје бира искључиво моћ доброте. Читалац је мора завoleти, па чак и многи људи из њеног окружења који су у почетку били непријатељски расположени.

Ауторка прати паралелно неколико животних прича, а њихове главне актере повезују љубав и пријатељство, али и бројни проблеми и невоље. Све те приче преплићу се са животном причом главне јунакиње, Анђеле Милошевић, девојке у чији се миран и једноставан живот службенице у агенцији за некретнине у провинцији, изненада као лавина сручују бројни проблеми, и то у тренуцима највеће среће, када је пронашла љубав о каквој је сањала. Болести драгих особа, љубавне интриге и неспоразуми, туга, патња, самоћа… све су то проблеми с којим се ваљало носити. Невична интригантним ситуацијама, у почетку се слабо сналази.

У скоро безизлазној ситуацији, на сцену ступа моћ пријатељства. Као што је искусила неправду, лицемерје и сплеткарење, тако је убрзо повратила веру у оно чему су је одмалена учили у родитељском дому – да се добро добрим враћа. По заслузи, уз помоћ пријатеља, решава своје проблеме, непријатеље преображава у пријатеље, тугу у радост, хаос у хармонију…

Романескна прича је најчешће вођена описивањем психичког стања јунака, њихових туга и радости, али и честим дијалозима, кроз које говоре сами о себи толико да читалац осећа њихову радост и тугу, или њихове добре и лоше карактерне црте. Чести су и описи природе, који су најчешће у сагласју са психичким стањем јунака. Тако овај љубавни роман добија одређене црте психолошког, па и породичног романа, пошто прати дешавања у неколико породица.

Све те наизглед свакидашње породичне приче овијене су тајновитим велом посебне хармоније, или посебне туге, или се оне наизменично преплићу.

Ауторка често износи своје ставове, рефлексије, наводи читаоца да размишља, да се поистовећује са
ситуацијама из романа, буди знатижељу, али и одлаже тренутак сазнања које је то „Најлепше место на свету”. Тек после много динамичних ситуација, заплета и расплета открива нам тајну.


Најлепше место на свету није ни Анђелино идилично село, ни Филипова раскошна кућа, ни егзотична плажа на којој су летовали… Најлепше место на свету је срце које куца безусловном љубављу!

Милена Радисављевић

 

 

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58845

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.