128 пута прочитано
Ходамо тако већ дуго
са повезом на очима,
са замагљеним погледима
и смркнутим лицима.
Једни поред других
пролазимо тако ћутке
ни не видимо се
у том мору људи,ми воштане лутке.
Правимо се луди,
неми и глуви,
не чујемо ни смех, ни јауке
загледани у своје ја и своје душе.
Свако од нас
прича за себе,
свој универзум, сопствено битисање,
нема нас за друге, изгубисмо себе.
У тој тврђави
сатканој од лажи и клевета
у тој кући са кровом
од неморала и суза,
помало сви очајни и несрећни.
Али, колико ћемо тако дуго
ти незнани странче,
ти оловни војнику
без срца у грудима?
И где ћемо стићи
мој верни пријатељу
моја надо и узданице,
где ћемо ми кад нас
прегази време и
убије ћутање?
Add to favorites 
2 comments
Divno, hvala puno ~~~
Author
Hvala i vama.Drago mi je da vam se dopada.