ПОЕЗИЈА
Поезија је опсена, илузија…
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни,
лавиринт који у нама сија…
Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба…
Поезија је спас, за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!
.
Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје…
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива…
Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња…
Поезија, ех, снови,
илузија, опсена…
Поезија, ех,
живот бољи, срећа…
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема…
Поезија…
ТИ и ЈА!!!
Љубодраг Обрадовић.
Add to favorites 
Коментари