Чупкао сам зрна грожђа
са одрина са чокота
стављао их међу усне
моје драге, мог живота…
Драгост би ме обузела
кад би ми из руку јела…
Њежност бескрајна…
Каткад ми је сва захвална
кроз пољубац
слатки нектар даривала…
Учинивши моје срце
треперавом кријесницом
у коју се са усана
љубав ватра слијевала…
У тренут би тај се нектар
у опојно зрело вино
лудим чудом претворио
па у души искром сјајном
ко метеор изгорио…
Правили смо своје вино
вино жеље вино наде
правили га ваздан цјели
опијени од насладе
Од уста се њених медних
начинила винарија
ја енолог устрептали
што му жарко око сија…
Чупкао сам зрело грожђе
са одрина са чокота
правили смо своје вино
пјанили се до кикота
Занесени загрљени
нераздвојних струјних уста
трошили смо жарке дане
вреле ноћи од августа…
Add to favorites 
Коментари