У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
313 пута прочитано

У  ЖИШЦИ

У осмех се претвори,
радуј јутра,
уђи лепотом у речи,
постани светлост рањеној птици,
из мржње се извуци,
игре понеси,
препознај себе,
у краткој жишци.

РАЗЛИКА

Како да се вратим када не знам где,
питаћу селице оне се враћају,
самном је ипак другачије,
ја бих враћањем обмане множио.

ТИШИНЕ

Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима испод неба,
далеке од гледања.

Постоје да свратимо,
заклони од буке лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.

ДУБИОЗЕ

Због чега истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто лепота нестаје,
где ли се може  враћати ?

Радују ли се траве,
дувају ли сновима ветрови,
зашто се памте несрећни,
како умиру цветови ?

ИСТИНА

Лепоте да  нема,
зар би постојале очи ?

ЉУДИ У ВРЕМЕНУ

Одлазе ненајављено,
многе  памти срце,
неке је заборав сакрио,
а неки су за заборав рођени.

ВИОЛИНА

Струне пуцају,
женски тугује,
цвили као куче,
као фијук ветра.

Плаче за изгубљеним љубавима,
за утихнулим песмама прошлости,
за угинулим морским шкољкама.

Јецај одјекује васионом,
Кремонска лепотице,
Страдивајирева кћери,
пркосиш лепотом.

ШАПАТ

Шапат је тихо буђење речи,
често шапатом истина зајечи,
шапатом се љубав згоди,
сужњи шапатом снивају о слободи.

Њим се поклања срца тајна,
нежни гласник радости бола,
кад усне шапућу љубав,
небом се радују Велика кола.

Шапатом сестра брата буди,
војник у рову шапатом збори,
када наступе времена слепа,
отаџбина се шапатом воли.

Шапатом се душа мелеми,
мајка успављује сина,
рањени јунак подноси боли,
Богу се шапатом моли.

УНА

Пратио је давно,
једног пролећа и птица,
понекада врате ми је снови,
цео живот гледам је у Сави,
украдена од светла висина,
она и постоји да буде једина.

ВРЕМЕНА  ТАМНА

Кад живот махнито скрене,
изван утабаних истина,
када је људско оскудно,
речи не говоре,
руке не пружају,
све је у муку.
Кад нестане и хлеба и неба,
тада сви журе,
скривају  се ћутке,
у неке своје склоњене тренутке.

ИСКРЕ  КОЈЕ  СЕ
НЕ  ГАСЕ

1.
Кад простаци залутају,
културни се изгубе.

2.
Јадни су људи који цео живот некога прате,
они  никада не иду  својим путем.

© Андреја Ђ. Врањеш.

 

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60262

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.