Sinoć su pucali na lidera opozicije
u nekoj dalekoj, siromašnoj zemlji;
U vazduhu se još osećao miris
umirućih ostataka civilizacije,
pomešan sa smrtonosnim dozama
svakojakih aerozagađenja.
Mirisalo je i na sukobe oštrih razmera,
samo razrešenja svakovrsnih razmirica
nisu bila ni na vidiku;
Ko je i zašto lovio u mutnom, opljačkao
izneverio, varao, krao, izneo … lagali su,
uglavnom svi ali niko nije hteo da sasluša
šta onaj drugi hoće da kaže, već svi kazivahu
svoju verziju, svoju priču, svoju istinu, u glas …
Pobogu, zar je toliko teško čuti,
suočiti se sa njom, ma kakva bila?
Zašto istina najviše plaši i boli,
iako možda ima mnoga lica?
Dok sam gledao uznemirujuće vesti
u polumračnoj sobi, sa bezbedne udaljenosti
u nekoj zemlji, daleko, čak na drugom
kontinentu, miris krvi i tla je privlačio
petu, šestu i sedmu silu; čekale su
spremne, zadivljene za njih opojnim,
oštrim mirisom profitirajućeg užasa …
Add to favorites 
Коментари