Борисав Бора Благојевић – IN HEMD TRAGE ICH MOND – У КОШУЉИ НОСИМ МЕСЕЦ

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
164 пута прочитано


Борисав Бора Благојевић – IN HEMD TRAGE ICH MOND – У КОШУЉИ НОСИМ МЕСЕЦ

/Сродну  душу можда сретнем и закључам је у срцу – Љ. Обрадовић/

Поезија се данас све мање чита, а све више живи.

Прави пример за песника који живи своју поезију свакако је Борисав Бора Благојевић, песник из Ћуприје, који је својом поезијом освојио Србију, а полако осваја и Европу. Готово да нема места у Србији где постоји књижевна манифестација, било ревијална, било такмичарска, а да ту Бора није говорио своју поезију и освојио аплауз или награду.

Јер, ако поезија данас има неко своје место у постојању и опстанку света, онда је Бора несумњиво тај песник, који је прави узор песницима који пристижу и путоказ у ком смеру треба поћи да би се у поетском свету стигло до неба.

Јер, песник који има дар да напише песму СРОДНЕ ДУШЕ, је управо тај најбољи, кога треба следити.

Сродне душе да постоје
Морале би да се нађу
Морале би да се споје
Ко две лађе у безнађу

/СРОДНЕ ДУШЕ/

Јер, као што рече Толстој “Све велике ствари су увек једноставне…” /део цитата/.

Књига поезије,  IN HEMD TRAGE ICH MOND – У КОШУЉИ НОСИМ МЕСЕЦ, која је пред нама, двадесета је по реду (ако се нисам забројао), коју Борисав Благојевић објављује и намењена је свим љубитељима који хоће да закораче у свет његове поезије, који хоће да докуче тајну како се “пишу уснуле песме”, како се поезија живи. С овом књигом Борина поезија постаје доступна и онима који говоре, читају, мисле и разумеју немачки. Тако се поетска вртешка завртела и све је више оних, којима Бора несебично поклања поетске искре, са жељом да их све, обасја светлост његове поезије.

Књига је добила име по стиху из песме У СРЦУ ЗАКЉУЧАНА, која је љубавна, па нас полако уводи у енигму која је у Борином срцу закључана.

У кошуљи носим месец само да ме на њу сећа
Да се надам да је слутим док звездано небо плави
Па је чекам да ме љуби ко пролеће да остане
У мом срцу закључана откуцајем да се јави
/У СРЦУ ЗАКЉУЧАНА/

Ја у овом приказу (рецензији), нећу анализирати Борине песме, али ћу цитирати стихове из одабраних песама, јер песме саме најбоље и најјасније говоре шта је писац хтео да каже. Ако критичари још нешто исчепркају, добро је, то им је и посао.

Човека можеш упознати дружећи се са њим интензивно цео живот и тада ћеш о њему знати скоро све. А ако је тај човек песник, о њему ћеш знати све, тек кад упознаш његову поезију, макар га као човека никад и не упознао.

Ја сам Бору упознао кроз његове песме, а доста је била само једна, песма МОЈА БРАЋА, па да кажем да о Бори као песнику знам све, да знам довољно за моју тврдњу, да је Бора данас један од најбољих песника Србије.

Али, да та тврдња, не би остала само моја смела изјава, ред је да је поткрепим и доказима. Наравно, о стваралаштву Борисава Боре Благојевића писали су бројни критичари, а ја ћу овде цитирати: Радивоја Пацка Миладиновића из Ћуприје, Драгослава Граочанкића из Београда и Раденка Бјелановића, професора из Крагујевца. Цитираћу их, јер се одлично уклапају у мој концепт приказа ове књиге и поезије Борисава Боре Благојевића. Цитираћу и бројне Борине стихове. И критичари и стихови савршено потврђују моју тезу о квалитету Борине поезије и песништва.

Борисава Бору Благојевића је као човека и песника најбоље упознао и познавао песник Радивоје Пацко Миладиновић, дружећи се са њим у животу, у раду КК Душан Матић из Ћуприје, а највише у својој песничкој колиби на обали Мораве у Ћуприји, (где су многи заљубљеници осим одличне поезије окусили и још бољу рибљу чорбу), па је зато и вероватно суштина Бориног стваралаштва у овој његовој дефиницији…

“Бору као песника надахнула је снажна жеља да повеже садашњост и прошлост са будућношћу. Јер, ако сам себе дефинише као последњег романтичара, не оставља ми другу могућност, но да и ја њега и његову поезију дефинишем на исти начин. А када је реч о имагинацији у песниковом стваралачком опусу, који је изузетан за место и време његовог битисања, морам па нагласим да његова поезија зависи не само од звука његових речи, исто и још више од њиховог одјека. Зато је песникова имагинација срећна околност песникове инвенције, да вештим компоновањем мисли и фантазија или њихових варијација, које проистичу из речитости или вештине украшавања и заодевања метафоричким изразима јасно видљива у плодотворности и истанчаности у изражавању.” /Радивоје Пацко Миладиновић/

Не гледај ме тако заносно и јако
И не пали ту ватру што тиња у мени
Ти си тако млада теби је све лако
У мојој је коси први дах јесени

/ОПРОСТИ – ИЗВИНИ/

 

“Благојевићеве песме не мирују у корицама његових бројних збирки. Оне су, за разлику од многих других српских песама (чак и оних антологијских!), непрестано у дејству, изложене су јавности, читаоцима, слушаоцима – и њиховом, и стручном критичком суду: оне неуморно путују Србијом и целим српским језичким простором (али и изван њега), бивају јавно изговаране, најчешће наизуст, разматране и вредноване пред бројним ускомешаним слушаоцима, заљубљеницима поезије, пред провереним жиријима – на неугасивим и вазда новоустројаваним песничким фестивалима, смотрама, свечаностима и надметањима, почев од оних најугледнијих, па све до оних народних песничких сабора што славу поезије, занимање за њу и запућивање њеним стазама распирују понекад више него многи други песнички празници са именима антологијских песника у свом називу… Дакле, Борина поезија увек на нас “делује благотворно, окрепљујуће, мелемно, нарочито у оним тренуцима када изазива закључак да ни када нам измиче љубав, ни када нас изневерава доброта, братољубље (и много друго љубље), чак и нужни услови за трајање, држава, народ, па и његови најчаснији или најпозванији чувари и посвећеници – није све изгубљено”! /Драгослав Граочанкић/

У рам хоћу да је вратим и нека ме опет лаже
Лагала ме и вечерас и варала к’о и онда
Загонетни осмех има и Богиња у њој живи
Нека ми се само смеши из оквира к’о Ђоконда

/ЂОКОНДА/

“Песник Борислав Бора Благојевић је изузетно талентован; ретки су песници да са таквом снагом емоција, сликовито и импресивно, опевају све око себе, као што то чини Благојевић. Поезија Борислава Благојевића је прадедовска благост и шапат душе чистог славјанског искона. Благојевић поезију пише срцем и душом, у центру његове поетске преокупације је жена, па се у љубавној лирици најуспешније и остварио”. /Раденко Бјелановић, професор/

Од кад те немам све ми је празно
Док ветар твоје трагове брише
Корачам напред ал’ путева нема
Станем враћам се… немам те више

/ОД КАД ТЕ НЕМАМ/

Додуше, данас постоје бројни критичари, а и песници, који мисле, пишу и говоре да је поезија кренула новим путем, да се више не пишу сонети, да није важно римовање… Данас је поезија постала модерна и савремена је, ако је сведена на пар реченица, које ће само посебно обдарени читалац разумети, схватити и прихватити. И није то тренд само у поезији. Тако је то и у другим уметностима, пре свега сликарству… Јер, све је већ написано, насликано… Дакле треба бити оригиналан и не понављати се. Ресавска школа није циљ. Али ја не мислим да је то све баш тако! Те приче причају они којима је стало да своје писање о поезији и песницима, ставе изнад саме поезије и песника, а тиме и изнад самих читалаца. И песници којима не иде од руке да пишу сонете, десетерац, односно римовану поезију.   Ако читате песме Борисава Благојевића, одмах ћете препознати оригиналан и непоновљив стил, одличне риме, добар ритам… Видећете одмах да су јасне, свима разумљиве, да описују живот и све што он доноси, од рађања, љубави, родољубља, описа природе, размишљања, па све до разних растанака, укључујући и саму смрт… Видећете и да су оригиналне.

Да, све Борине песме имају јасне поруке, али опет, ако се пажљивије удубите у оно што у стиховима лебди, у дух који из стихова зрачи, осетићете ту опојну, а скривену суштину света која Вас полако осваја.

Сродну душу можда сретнем
Ко зна када једног дана
Слутим да ме она тражи
Тражимо се годинама

/СРОДНЕ ДУШЕ/

Није важно дух поезије ухватити и затворити га у боцу и ту га држати у остави сећања, само за одабране и обдарене, већ је важно ухвати дух поезије и пустити га у свет да га поправља, надограђује и да га мења. А управо тај дух праве поезије хвата Борисав Благојевић у својим стиховима и поклања га несебично свету читалаца, да их плени, усхићује, уздиже и надограђује.

За песнике обично  волим да кажем, да су добри, да су прави песници, ако имају бар једну добру песму.

За Бору то моје правило, напросто не важи и не може се применити ни у ком случају, ни под разно. Бора има безброј одличних песама, а све његове песме су добре. Све имају тему, мелодију, ритам и динамику, све имају оно нешто што их издваја у данашњем океану поезије, што их уздиже на пиједестал, са ког светле и светлеће…

Зато је Борисав Бора Благојевић данас један од најбољих песника Србије!

Ако не и најбољи.

Љубодраг Обрадовић

 

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60595

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.