Stih dana januar 2010 – bira Lepa Simić

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
273 пута прочитано

Pesme meseca januara 2010:

  • SUDBINA – Ljubodrag Obradović
  • LIST – Miljojko Milojević
  • TUĐA TREŠNJA – Milica Perun
  • PROMRZLINE – Zaviša Koprivica

30.01.10

ZBOR

Mrazevi pritisli kolena stabala
A moju dušu tegobe razuma
Dignimo glas pesnici.
U nama leži rećiću vam
sutra. Kako dođi, nikad
uzvikni, Goli, tiho. Danas
srce život mi pruža.

Sa suncem umiru gore.
Seko okupaj srce moje
u njemu gareža ima .
Prolaze godine ljute
na licu bore se legu.
Prepreke slamam
pozivam ljude da se
okupe u znaku života.
Ko će mi zalti travu
Na humci snivanja
snova.Zar pustiti
svoje misli da hodaju
u nedogled. O ne reci
život treba , slavu sreću
mržnjo beži!


(C) Jovan Mihajilo

29.01.10

Put  mu je vreme

Putuje Sveti Sava
put mu je vreme
u beloj bradi
puna korpa mudrosti
sejač  na njivi
u ljudskoj duši
seje blagorodnost
munje mu osvetljavaju polje
i preko vidikove linije
gromovi razoravaju brazde

U desnoj ruci mu štap
gde dodirne zemlju
potekne izvor
povetarac i preko brda
struji nizvodno

slivom reke s neba

poređaju se dugine boje
da piju vodu

U levoj ruci mu zrnevlje
ispod miške petao
i ptice mu u letu prave
venac oko glave
na obali reke
igraju se zveri
kroz šumu vukodlaci
pomeraju mu se s puta

Bez izvora
i bez ušća teče vreme
mimo njega
kad uđe u našu kuću
počinje svanuće
kada izađe iz naše kuće
nastaje bespuće

Dane Stojiljković
Sveti Sava, 1968.

28.01.10

PESMA NEDELJE

SUDBINA

Nešto novo,
radja se u meni,
i srce mirisima bode,
dok misli hrle u slova,
koja u slobodu vode…

Nešto novo i dražesno,
dotiče mi u krv
i tu se za traganja sprema.
Sad shvatam da sam crv,
u kamenu koji svemir vrti
i da izlaza nema.

Pogledam travu,
titraje duše oslušnem,
pa okrenem glavu
i na tren ostanem nem!

A onda bežim od sunca,
vetra, ptica i proleća.
Bežim u maglu, buku i zavist!
Bežim hrabro,
jer tamo čeka žena,
naslonjena na svoju lepotu.

Čeka da joj pridjem
i da lažem,
laskam, kule nudim…
Čeka baš mene!
A ako ja ne stignem,
uzleteće sa drugim…

Ništa novo, tako to biva
i tera me iz sopstvene kože!
U krug bežeći, istinu snivam:
koga nema, bez njega se može!

Ljubodrag Obradović

27.01.10

Vest dana

Na ćilimu strasti
preskačući srca
sa osmehom na licu
i vrelinom u grudima
ona dekoriše svoju
predstavu.

Premijera je
poslednji nastup
pred gladnom
publikom.
Ona pleše. Zavodi.
Vi ste opčinjeni
njenim pokretima.
Bez daha je pratite
ne znajući šta se dešava.
.
Zavesa se spušta.
Aplauz. Aplauz.
Aplauz.
Bez glavnog glumca
vam se neće pokloniti.
Izgubio mu se svaki trag.
U njenom srcu.

Vest dana će biti:
„U lavirintu želja
nestala je
još jedna osoba.“
Bez imena.
Bez opisa.
Slika će biti sačuvana
u memoriji
biljke mesožderke.

Na ćilimu strasti
njeno kraljevstvo
je ustoličeno.
I vladavina doživotna.

Bogdanka Rakić

26.01.10

OŽILJAK

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

Plačem tugom jadnih grobara

što preduboko satima jamu kopaju

i vuku težak mermer

u skladište memljive praznine…..

Pogledaj mi ovaj ožiljak

na stomaku.

Tu je izvađen- prvo život,

a onda i ljubav bez gospodara…..

Smeš li opipati mi rez

još topao i nezaceljen?

Ja sam tek duh, nek’ se ne boji

nam dodira živa ruka……

Ah, da je to mogla načiniti

pre ovog ukopa, pre zaglušujuće muzike

zvona, ćutajućeg čutavih 40 godina,

koje je uzviknulo-Više ne!

Smem li da sednem pored tebe

i volim?

U ovo doba kuge i pacova u nama

bez života,

da volim ljubavlju bez vladara,

u mermeru uklesana,

okovana ledom u  pregradama skladišta

u koje će sena

smrtno ranjene košute-

loviti jelena svog u snu………

Smeš li da sedneš kraj mene

i nastaviš?

Nastaviš dalje, što dalje

od onog mesta na kom ne mirujem,

na kom sam ostavljena sama,

sa zamrznutom srži i kostima,

kao fosil tkiva ljubavi.

Nastaviš dalje  od mekog ožiljka,

te tople sluzokože čistilišta

i poslednjeg gonga koji plače

u meni,

nastavi, nastavi……….

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

AleksandraM

Aleksandra Maldenovic

25.01.10

SAMO ME DRŽI ZA RUKE…

Na boku mi usidrene lađe
Bele mesečine

Hiljade iskričavih osmeha
Gori kao na lomači

A ti oštriš zube
O golo ćutanje
Prolazne mržnje u oku

…lažno pamćenje kleči na koži…

Ispod lanene bluze
Ogrebotina ranjava razvratno vreme

Tvoj korak se sapliće
O ispucale usne
I krnji Sedmi pečat

Oplata je zguljena
Sa ruba trepavica

…neću zaplakati…

Zato
Povedi me

Pod lišaj me sakri
U jarugu
Jazbinu

Ujedi pomodrelo srce
Urlikni iz utrobe

…i drži me za ruke da ne potonem…


Gordana Knežević

24.01.10

SLUŠAJ

Pišem ti,
sve ono što ti
nikada nisam rekao,
nisam kukavica,
samo nije bilo prilike,
nekako je prestalo
pre nego počelo.

Nisam samo hteo da menjam sebe,
svet bih menjao, sa tobom.
U tom novom rasporedu planeta
koje se pojavljuju
na ovom ekranu što se nebo zove
ti me nisi videla,
tamo, nismo postojali.

Nisam hteo da se izgubim,
no, teško je izaći iz tog lavirinta,
očiju tvojih,
ne nalazi se tako lako put
iz tog sjaja lišca jesenjeg,
obasjanog suncem miholjskim.

Nije bilo vremena, da te volim
i sad kada te mrzim koliko i sebe,
pitam se da li bih uopšte to znao?!

Žudeo sam, muškarčina-ja,
nekad je i plakala za tobom.
Sada je ono sunce izgubilo sjaj,
nisam znao da je juče tako daleko!

Ti nećes dočekati laste u mom naručju…
bićeš daleko negde u mojim mislima,
dok budem slušao pesmu vrabaca
koji sviraju na žicama,
i verovatn vino pio
i pokušavao da se setim
svih tih ženskih suza
kojih sam se nagledao,
više nego što je kapi
u ovome kišnjem danu,
tvojih, tamo neće biti,
nikada ih nije ni bilo,
ja sam taj koji je plakao.

Večno hladna,
kao dno najdubljeg mora,
lepa kao nova zora,
nova, meni daleka.
Još dugo ćeš cepati moje misli
u svakoj ćeš naći stan,
negde arhivirana,
ti ćeš večno tu biti,
u ovoj ludoj glavi, u meni…


(C) -Goran Sebić

23.01.10

JUTRO

Svakog dana probudi me
jasnim tonovima.
Obučeno u svetlost
boje života.
Raširi krila
i poleti, čikajući me
da pođem s’ njim.

Miriše kao cvet loze,
kao smola na obali reke.
Kao zvuk se širi,
nestaje i vraća.
Jutro me svakog dana
probudi.
Nasmejano, novo.
Zapljeska krilima petla.
Obučeno u svetlost.
Umiveno i namirisano,
ogleda se u tvojim očima.

Branka Zeng

22.01.10

Ako preživim

Novi dan novoga doba
upravo se radja
soba miriše na suze
i ustajali dim cigareta

Zvuk tišine steže lance
kojima sam srce vezala
sad slobodno mogu na kraj sveta
kad istina mi jedna dušu zgazila
Plačna pesma pada mi po svesti
teška ko kamen
tonem u ništa ne nazirem put
ko da se duša s telom rastavila
a tren ovaj bolan ko život je dug
Al’ ako preživim
živeću hiljadu godina
samo da svaki dan moga života
bude tebi korak bliže paklu
i svaki osmeh moj tvoja golgota
nek nikoga nema da ti pruži ruku
kao meni sad…


Stana Minić
(02.7.2000.g)

21.01.10

PESMA NEDELJE

LIST

Proletos, letos- zelen, jedar, bujan…
Sad sveo, ljut, rujan
i žut ko zlato,
na vetru treperi, igra
ko čigra i- pada u blato!

Smrviće ga nečija kola
i, kad potpuno bude crn,
vetar će ga opet poneti
i do sivog strna doneti
i, da ne odleti, nabosti na trn.

Ophrvan bolom i bedom,
u svom krahu
postaće pod snegom i ledom
prah! Eh, eh…Prah-prahu!
Kao svi i sve što smrt kosi (ne)redom…

Za njim je tugovao samo ogoleli lug.
Dok je venuo, trunuo, treperio
i, uzalud, smrti prkosio,
Zemlja je, nemo, oko Sunca obišla svoj krug…

(c) Miljojko Milojević
Spance, 11.12.2009. godine

20.01.10

VOLI ME

Voli me
kao što nebo voli sunce
voli me neskromno
bezrezervno
nesumnjivo i to je malo
sanjala sam
da voliš me još više
kao sladoled od čokolade
kao puding od vanile
zgusnut kao želja
koja iz mene provejava
pred jutro
što se upravo radja
voli me
u predvečerja sparna
dok se sumrak
s nebom poigrava
zarobi mrvice noći
što na zidovima
kao uramjeni gobleni stoje
u posrnoloj tami
bez svetla i boje.

Usnuli su svici
u carstvu melodije svoje
čudesna osećanja
pod jastuk stavljam
i kada sam budna
i kada sanjam
u mojim očima
ima pomalo neba
da vedri i da se plavi
dok zora prepliće
najlepše šare
voli me
kada se pod prozorom orose
brezine grane
i nemoj pomisliti
da nebo plače
to novembar odbrojava
poslednje jesenje dane.

Zorica Brkić

19.01.10

JEDNOM ĆU JA

Jednom,
kad pomirim stvarno i moguće,
kad pronadjem sve izgubljene osmehe
i kad se setim svih zaboravljenih reči,
kad oprostim sve prevare
i okajem sve grehove,
jednom ću i ja
napisati pesmu.

Jednom kad odsanjam
nedosanjane snove,
kad naučim pesmu grlica,
kad vratim izgubljene prijatelje
i poravnam poraze i pobede,
jednom ću i ja
napisati pesmu

Jednom,
kad odgonetnem sve zagonetke
i prebolim sve boli,
kad naučim da živim
od iluzija
da uzimam, a ne dajem,
kad nanižem sve bisere
zaspalih školjki,
jednom ću i ja
napisati pesmu.

Jednom ću i ja
napisati pesmu,
najlepšu pesmu na svetu.
Ako mi ne veruješ
onda ti stvarno ne umeš da sanjaš,
i onda
za tebe nema mesta
u mojoj pesmi
i baš me briga
hoće li ti se dopasti
svaki stih
jednom
kad ja napišem pesmu,
najlepšu pesmu na svetu.

Svetlana Biorac-Matić

18.01.10

ŽIVE U MENI

svakog jutra
rasperjam
duhove svoje
na pragu istoga mosta

i uvek tu
i uvek u trenu
u kome
vršje razbludnih krovova
u zenice utiskujem
bolom reskim
umijem drugu obalu
progutam grlo
škrgutom zuba
ga zatihnem
i ubrzam
i pohitam preko
zmijuljava reka
mirisom tinje
saplete
tek da me potseti
spavljivu
da duhove svoje
rasperjam
i pustim da snevaju
u mome budjenju…
čeka ih novi dan…

Aleksandra Pejic

17.01.10

SANJAM

Sanjam ognjište,vatru koja pucketa

Zimsku noć, onu iz pesme,idiličnu

Sanjam tihu obalu Dunava krajem leta

Sanjam osmeh i plač svog deteta.

Sanjam, sanjam mir. Usudiću se da kažem : Ljubav snevam

Poljupce, al one nečujne, spontane

Sanjam ženu kojoj ću umeti da pevam

Ženu koja će voleti, moju ćud i moje mane.

Sanjam, sanjam večeri koje radostan dočekujem

Dušu smirenu i dom, to sveto mesto koje nemam

Sanjam kako žalostan nekuda putujem

i kako se radostan, natrag kući  spremam.

A tamo u tom domu zamišljenom

osmesi i suze zbog povratka moga

Sanjam . . .a život mi nemir i lom

Sanjam a stvarnost je sušta suprotnost od toga.

Sanjam a za snove ništa ne umem da uradim

Porazima obeshrabren. Pod tegom razočaranja

Znam žetve ne može biti ako ništa ne posadim

Život me gazi a ja ne umem, da se ponesem sa njim.

Sanjam te puste snove  . . . te puste snove

A sudbina mi je ovaj vrtlog i uvek će tako biti

Ne verujem u čuda . . . ne. Nikud iz kože ove

O miru i blagostanju, dovek ću samo sniti.

AleksandarIlic

Aleksandar Ilić

16.01.10

LOTOSOV CVIJET

ja ove noći premila
imam ključ
za sve tvoje zaključane brave
za sve prolaze tajne
što ponosom ih
davno osvijetliše ti suze

polako…
sada sklopi oči
nek noćas ti moje rame
bude
i slatka tišina odjadana
i melem blag za rane…
zaboravimo noćas
mile nam kolijevke
uljuškana nek spavaju naša carstva
u kojima djeca su samo djeca…
obavij me toplim jugom
dok pletem nam postelju
nitima kose
vjetra
što bludi vrbacima zelene
rijeke…

udahni me
noćas me voli
a ja tebe ću
stotinu godina
u ovoj samo jednoj
što miriše na
cvijet lotosa…

volim te
za poglede
za dodire usana
za drhtaje
za otiske zrelih malina
za plamene talase
za jecaje
za ponore
za strast
za grč
za odsjaj rose na dlanovima…
za ljubav
kojom ispunjavamo jedno drugo
i koja nam ovu noć
noć cvijeta lotosa
odnosi u pjesmu
vrelim tijelima spojenu
u zvijezde zauvijek
posijanu…

Davor Slavnić6.

15.01.10

Moja ulica

Ispred svakog doma
položene mlade jele.

Rez od devedest stepeni
ih je obezglavio.
Majci Zemlji je vlasi ostrigao,
životinje i insekte raskućio,
kiseonik osiromašio…

Iscepan koverat
nemam gde da ubacim
pa zabadam drvo u drvo…

I na drugoj strani
moje ulice,
ispred svakog doma
položene…

I jele
i koverat od neznanog drveća,
zarad ljudske sreće,
završiće kao smeće…

Neko se,
tamo negde
smeška,
bradu (mušku ili žensku ) češka,
računa u dolarima
koliko glupost može biti teška,
nazdravlja novim investicijama
-predstojećim praznicima…

Iz svoje ulice
ne smem da se otisnem dalje…

Vesna Dimitrijević

14.01.10

VRUĆINA

našli smo se na platou
usred jednog kontinenta
ali nije u tome poenta

naokolo karte
među kartama žive
kroz prozore izviruju
glave krive
ka tvojim mladežima
lepezu držim
spremnu u ruci
nisu to turci ni ajduci
da mašem mačem bezbrižno
po ovoj vrućini


Spasoje Ž. Milovanović

13.01.10  – PESMA NEDELJE

TUĐA TREŠNJA

Sjekle su komšije trešnju
Pukla mi u duši
Najdonja grana
Na dohvat ruke
Očima samo milovana
Visoka behr mlada
Bez djece u oboru svome

A zašto da je onako kršnu
Na zemlju svale bako
Valjda zimus da je na ognjištu upale
Nježno mi milije ruke male
Ne sluti koliko moje čežnje

Za njenim plodom

Gutaće plameni jezici ognja
Ukusa njenog ja ne doznah

A tek one gornje grane
Što su se iz daljine vidjele
U maju rumene
Dodju mi sada kao rane
Zasuzi oko za tuđom
Trešnjom visokom.

Iz neobjavljene poezije za djecu

Milica Perun

12.01.10

Slutnja

Iskra u vremenu…
Taj sam plamen…
Pitam se ponekad
Čemu sav ovaj bol, patnja
Odgovor tražim, tragam
Po bespuću u vremenu…
Da li sam živ?
Jesam, možda nijesam
Ponegda lupim šakom
Tragajući za trenom…
Što je na koncu život
Nit koja spaja
Sa koljena na koljeno
Ili što već?
Mlad mjesec napolju
Kradom namiguje
Sluti sumorno veče
Jednoga januara…
Zaklapam umorne kapke
Tonem u zaborav…
Dok padalica bljesnu…
Pomislih živ sam, ne nijesam
Jesam, a da jesam ili mi se čini
Slutnja u mrklu noć

Arsenije Lalatovic

11.01.10

SLUTNJA

Misli
kao leptirova trag,
dišem
poput laganog vihora
i nestaje mi dah.
Tražim u svakoj pori
što isparava
želja mojih prah.
Zanemelog čoveka
što ustreptalo zaroni
u srce moje
i u nepregledive
daljine a onda ode…
ne znam gde
i ne znam kad.
Samo ostade miris
njegov blag
i slutnja
da bol će odagnati
njegov dolazak
ne znam gde
i ne znam kad.

Iskrica

Nevena Ugrenović- Iskrica

10.01.10

IZMEDJU

Slavodobitna ironija ponovo niče,
tumarajući pogledom,
pomalo pesnik kao i svi
odlazim,
dolazim,
više mi ni srce ne ostaje,
izmedju dimenzije čekanja
i krvopije na usnama…

Kada se ogrnem oklopom kornjače
i zapalacam vatrom sa kažiprsta,
ja čujem kurjake i usamljena opela;
Svojim pogledom u zvezde sveznalice
…znam, od jada gariš;
Sa tobom se vrtim u krugu čula
i nije me briga gde sada stariš
jer s’ tobom sam zauvek mlada
Moja je snaga požar koji me nosi
groteskno, veselo gorim…
ma ne, nije me strah,
bez samilosti uvek ću ponovo
da te odbolim
opojnim ludilom ovenčana..

Po poprsju groždja razasuta
vodom svetom fenjere topim,
Volela sam kao stara tvrdjava
koju zazidaše stranci sa puta

Pa zar su behari na ramenu mome
zaluda prokleli sne
…pitanja…pitanja…
kažu mi svitanja umornih tela
da sam za osećaj ponovo tanja

Još imam vremena samo
da te ostavim samome sebi
kao na platformi onoga dana
da se otkriješ u čaši vina,
kada se izgubimo izmedju južnog vetra
i mirisa naftalina…

Svetlana Poljak

Svetlana Poljak

09.01.10

Zimska vrelina

Ne na dlanu,
ne na srcu,
u pogled tvoj
urezaću se…

Koga budeš pogledao-
mene ćeš videti.
Ko te bude pogledao-
mene će videti.

Nećeš se sećati
kad sam došla.
Nećeš znati
kada sam otišla.

Čuvaćeš me
u pogledu.
Zbog večnosti.
Zbog nas.

Ne želim ja
mnogo.
Ja želim
Sve!

I dobijam…
Ili uzimam…

Zimska vrelina

Ne na dlanu,
ne na srcu,
u pogled tvoj
urezaću se…

Koga budeš pogledao-
mene ćeš videti.
Ko te bude pogledao-
mene će videti.

Nećeš se sećati
kad sam došla.
Nećeš znati
kada sam otišla.

Čuvaćeš me
u pogledu.
Zbog večnosti.
Zbog nas.

Ne želim ja
mnogo.
Ja želim
Sve!

I dobijam…
Ili uzimam…

Bogdanka Rakić

08.01.10

SREĆAN MU PUT

Ponovo sam našla
svoj osmeh
i ružičaste naočare.

Sreća mi se lepi
za potpetice,
poljubci za obraze.

Ignorišem vreme
koje neumoljivo steže kaiš
i ovo srce
što preskače.
Molekul sećanja
lutaće nepoznatim svetovima.
Neka nosi
ono najbolje.


Sanja Petrović

07.01.10

ГОСПОДАР ДУШЕ

Кад су наши погледи се срели
ја топлину осетих у души,
љубав плану као огањ врели,
прошлост ми се као кула сруши.

Ушла си ми у душу ко песма,
лепотом си отровала мене,
отвори се мога срца чесма,
сад ко вино течеш ми кроз вене.

У теби су вулкани живота,
шуме, реке, мирис пољског цвећа,
песме срца постала си нота
у теби су сва моја пролећа.

Потребна си као коша суши,
да угасиш овај огањ врели,
господар си постала ми души
кад су наши погледи се срели.

Сава Илић

06.01.10 PESMA NEDELJE

PROMRZLINE

Neke su se noći mrštile
danima što dolaze
a neki su dani prkosili
mesecu što vedri noć.
Severac je ledio ledinu
dok su potkovana kopita
gazila promrzlu slamu.

Prštale su pahulje
sa svih strana
i srebrno bojile vidik
a tamo, za vidikom,
za prosulim granjem po stazi
odavno strulilog lišća
nestalog u svom tom brlogu
gubile su se i senke i uzdasi,
nestajali snovi u jednom trenu.

Kada bih rekao
da je sve tiho umiralo
ne bih tada čuo svu tu tišinu.
Mislio sam da je tišina večna,
ali ona je samo tren
u kome ne čujeш sebe,
ne чuješ glas svoga srca
i ne vidiš noć,
noć u kojojh sam jednom zaspao
i nisam čuo kako me zoveš.

Taj poziv je odneo večernji vetar
i rasuo po polju umrlih želja.

Zaviša Koprivica

05.01.10

KAN-KAN

raskorak svetova
odzvanja tvojim smehom

na nebu
zvezda se objašnjava tobom

objavili te
sa oltara i minareta

u političke govornice
urezali tvoje ime

i žanrovski
pečat udarili

a ja ti se nudim
tek onako

ništa je kan-kan
u ovom skupu tebe i mene

Spasoje Ž. Milovanović.

IZGOVARAM SEBE
1.

Изникох
крај отворених врата

у шевар ме
и папрат повијаше
бршљаном ме
притезаше
те стремим висинама
на себе ослоњен

у седло бих
да ускочим

са ветровима да се
надмећем
да јездим
горама и водама
да отичем мостовима
песмама
и у њима да пресахнем
бистроок

од љубави.

Peko Lalicic

03.01.10

MOLIM VAS

Kupite mi jednu sveću
da obasjam svoje sne.
Jednu sveću,dve ja neću
da ja vidim kad i gde.

Teško mi je sad u mraku,
spotičem se od sudbine.
Kupite mi jednu sveću,
da me pusta želja mine.

Za jedan pogled tvoj,
oka svoja dva dajem ja.
Za jedan osmeh tvoj,
sreću, sne, daću sve.

I zato preklinjem Vas,
kupite mi jednu svecu,
da pronadjem je ja u mraku,
jer izgubih nadu svaku.

Goran Trajković Flaki „

02.01.10

ИМА НЕЧЕГ ЧУДНОГ

Има нечег чудног
у јутру

у његовом сјају
МОРА да су мој сан
и ДЕЛОви сновиђења

има нечег чудног
у мом сну
НА ВИДЕЛО износи јутро
и завршава песмом
у којој увек изгорим

има нечег чудног
у мени

у свему видим јутро
ујутро сањам
сваки сан песмом завршавам

има нечег чудног
у мом сну

и у јутру

Пеко Лаличић

01.01.2010

MESEČINA

kao da svetli…
nada iskonska
srce u damarima
čežnja u treptaju
sve što su rekli
u izlozima

kao da svetli…
prošlost u igrama
ljubav u zanosu
sećanje u fragmentima

kao da svetli…
suština na dohvatu
ideal u provaliji
izlaz u bezizlazu
stabilnost u magnovenju

kao da svetli…
kosmos paralelnih svetova
sjajem večnosti
u trenu prolaznom
i dušu okačenu
na struji vetrova
bode iglama nemira
koji odnose u besmisao
trnje stoletnih glogova
zabadanih u srce čemerno

kao da živim
očekivano propadanje
senke iz razbijenog ogledala
dok skupljam šareni
kaleidoskop
iscurelog detinjstva…

a svetli …
ljubav u sećanju
sreća u izgledima…

ipak svetli…
ispod oblaka
i svest i svetove
obasjava od stihova
mesečina

Ljubodrag Obradović

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/6075

2 comments

  1. Please wait...

    …liči na prozu, ne pesmu…

  2. Please wait...

    Liči… i to je nešto!

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.