Остаци надахнућа – Петар Савић

Please wait...

1.272 пута прочитано

Сакрила се муза моја,

надахнућа више немам,

појави се строфа која,

ал’ онда опет почнем да дремам.

Сетим се те пролећне ноћи

кад смо лежали заједно на крову,

надах се ноћ та неће проћи,

осећања почеше да навиру и зову.

Бајковито је и чаробно било

чак и небо без расутих звезда,

она ми тад нежно седе у крило

као птић што остаде без гнезда.

Пожелех да чувам је од окрутности света,

да будем јој веза између јаве и сна,

помогнем да престане по ивици да шета,

ако ипак падне да дигнем је са дна.

Али она рече већ исте те ноћи,

не жели део мојих песама бити,

иако нешто осећамо то ће проћи,

на неко време жели се скрити.

И ја сам се сакрио и тумарам сам,

али она је и даље у песмама мојим.

Опет ми је ноћ заменила дан

ал’ док о њој пишем још увек постојим.