ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА Дуле Р. Пауновић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
313 пута прочитано

ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА

Одавно, када сам и ја дечак био,

у себи једног Дечака сам снио

али, не видех му никада лице.

Ни Њему, а ни себи

јер, на њих већ беху слетеле птице црне…

као судбина или проклетство.

Очи су кљувале, снове су испијале,

светлост са осмеха кљуцале…

и односиле у забити простора и таме.

А када су пир завршиле, заувек су одлетеле

клепћући снажно крилима:

и сада тај клепет одјекује у души

као стварност или судбина.

Само сенка је остала: сива и безлична,

и прозирна и непрозирна…

из које стрче храпаве кости уместо наших лица.

Године су пролазиле далеко од нас…

а ја сам често желеом да видим Дечака

и лица из дечачких снова, пре доласка птица.

Али, жеље односе у дубину мрака и времена

све, и саме себе, и оне постају пусте а нада јалова

а мој одраз у огледалу остаје:

и сив и безличан, и прозиран и непрозиран.

Хтео бих само, других жеља немам више,

да препознам Дечака из дечачких снова

али… само сенка је остала: сива и безлична,

прозирна и непрозирна…

Уместо лица Оца и Сина.

Дуле Р. Пауновић

У Мајданпеку

9. октобра 2008. год.

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/640

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  https://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.