139 пута прочитано
More je bilo nedužno tiho,
i nebo nad njim,
o, da…
taj nemi dodir tame i mira,
taj prvi suton i blaga slutnja,
kô vrata širom otvorena
za moju dušu, za stalni nemir,
za ovu suzu, uzdah i bol;
Šapnu mi: “Hajde, zar te još ima?
nikome više ne pripadaš…
Sada si moja-
bez olujnog straha,
bez kišnih misli ispaštanja…“
Ja sklopih kapke,
i vlažno lice oseti
dražesni
drhtaj
NESTANKA…
Add to favorites 
Коментари