Aleksandra Popović

Opet se ugrizem za usnu kada te spomene neko,

precutim  ono sto bi srce reklo.

Sagnem glavu,drzim jezik za zubima

da ne bi reci iz mojih usta u drugom lepu sliku o tebi ubila.

Kada te sretnem glumim da te ne poznajem,

I tek tada neku oholost u sebi spoznajem.

Mrznja  pocinje nada mnom da vlada,

Jer saznanje da sam tvoja krv ubija me tada.

Zalim sto pocinjem  od nekoga ko zivi u lazi,

kome nista nije sveto I nista ne vazi.

Sto nam je svoju sebicnost pod noge bacio,

Svoju porodicu zbog druge zene izgazio I odbacio.

Kajem se zbog svog tog lepog zivota,

sto nezne reci iz tvojih usta nisu potekle.

Sto su me vredjala dela I postupci

koje su druge osobe o tebi rekle.

I sada cutim I mrznju skrivam duboko u sebi,

nepravdu nikom ne prastam a I nikad ne bi.

Ne primoravaj me da sa tobom progovorim,

ako usta otvorim nista lepo necu imati da ti izgovorim.

Ne kajem se jer hodala sam bosa,

velikim poljanama zlatnog žita.

Što se u tom moru dragocenog zlata,

prepoznavala samo moja rita.

Ne žalim jer igrala sam na kiši,

i blatnjavih očiju gledala dugu.

Spektrom boja razlivenim po nebu

odgnala sam iz srca ustaljenu tugu.

Osetila sam zrake sunca,

i njihovu ogromnu toplinu.

Vetar koji nemirno igra,

a ipak stvara neku milinu.

Ne stidim se svojih rana,

od uboda i raznih drugih stvari.

Za sve ožiljke i tragove na mojoj koži

niko više ni ne mari.

Još se prisećam osećaja uzbuđenja, i

fali mi neko u mladost da me vrati.

Da ove dane duge starosti,

bar na kratko, meni prikrati.

Kad je trebalo ljubila sam,

grlila snagom svoje mladosti.

Uživala sam u danu, životu,

deci, radosti.

Može se reći da imala sam sve,

i da se zbog ničega sada ne kajem.

Za večiti mir i dugi san,

sad samo svoje telo mogu da predajem.

Oprosti za sve što jesam, i što ti nisam dala.

Što sam ti otkrila svoja osećanja,

što sam ti stavila do znanja da ću te voleti,

ma gde god bio.

Izvini što još pamtim ono vreme,

što me boli još to breme.

Za sve što jesam i što nisam bila, izvini..

Možda sam i sama kriva.

Oprosti što te pamtim u hladnim noćima,

nadajući se takvim sličnim očima.

Želeći da i ti bar upola toliko patiš,

da poželiš nazad da se nekad vratiš.

Zbogom, pesme više neću pisati o tebi

jer mnogo sam time naudila sebi.

Prva ljubavi, u svakoj si kosti….

Još te volim, izvini, oprosti..

Aleksandra Popović.

Pesma će biti objavljena na  http://www.krbalkan.rs/info-001.html .

Probudio si u meni stih.

Provukao se tuda i jedan ton onako nežan,umilan i tih.

Uz stihove i tonove našle su se i reči,

koje ti samo moje srce može reći.

Doneo si note u moj dom,

instrumente i ritam uklopio si sa svom

svojom ljubavlju i zagrljajem koji mi daje sigurnost i toplinu.

Zapevao si stih,

sve tmurne noći si pretvorio u dane.

Nasmejao si se i pogledao me pesnički,

onako znatiželjno,da ti srce stane.

Šaputao si mi sve one pesme,

pesme večnih ljubavi i prevaziđenih rana.

Iz tvojih usta su izlazile slike života,

naših budućih i lepših dana.

Probudio si u meni pesmu,

promenio violinski ključ mog života.

Ja više nisam ona  muza kojoj kompoziciju stvaraš,

sve više i više postajem tvoja nota.

Popović Aleksandra..