Aleksandra Dimitrijević

Prolazimo polako, ali sigurno.
Prolazeci svadjamo se i pljujemo,
prolazeci vredjamo se i mrzimo…
Ni ne shvatamo da prolazimo.

Nemamo vremena za svadje,
nemamo vremena za vredjanje,
ni za spletke, ocaj, beznadje.
Ostalo je jos malo vremena
za ljubav, prastanje, kajanje…
Jos malo vremena za bolje stremenje.

Bas kad pomislih, bura je gotova,
more umorno talase odmara.
Brodolom strasni desi se tada.
Ostade ladja slomljena, mlada.

Vetar joj sada poji opelo…
Talasi hladni pokrili telo
skrhano, lomno i napusteno;
trazi spokojno mesto skriveno.

Trazi odmor od bure gadne.
Zeli da zatvori oci hladne,
da usni san dugi u noci.
Da srecu sanja, da li ce moci?

Da li ce moci uz sum mora
da se odmori dusa umorna?
Da nadje spokoja, da nadje mira…
Dok vetar lagano opelo svira.