Najkomentarisanije objave
- ВЕСЕЛА МЕНАЖЕРИЈА – Дуле Р. Пауновић — 2 comments
- ДЕВОЈЧИЦИ Дуле Р. Пауновић — 2 comments
- ЗБОГОМ – Дуле Р. Пауновић — 1 comment
- СТОЈИМ – Дуле Р. Пауновић — 1 comment
- РАЗМИШЉАЊА – Дуле Р. Пауновић — 1 comment
jun 06 2009
СТИХ НА ДАР
Евгенију Самсоновом Радомировичу
Сине,
када се моја душа у небо вине
а лице
почну да кљују црне, грабљиве птице
из мог ока твој лик ће полетети
и засветлети
као звезда нова у звезданом роју
да сачува љубав моју.
А ти, погледај некад пут неба
па, ако треба,
само ако треба, сонет посвети њој:
мојој жељи последњој:
у песми да будемо заједно макар…
такав стих посвети ми на дар.
У Мајданпеку
28. септембра 2006. год.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/2236
mar 30 2009
ПРВИ СНЕГ
Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост и њених и његових родитеља.
Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.
Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела. Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење. Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити. Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом, као фурија, у мој топли стан улете Она.
– Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена… процвркута Она.
Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.
– Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.
– У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…
– Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби
– Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.
Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.
Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац. Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.
Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.
Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ? Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена. Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.
Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.
Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?
Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.
Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !
Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…
Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.
Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање. Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.
Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ је све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову корист.
Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд, нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она. Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе
-Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.
-Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.
Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.
А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.
Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.
А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1964
mar 17 2009
ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ
Када ти је суза лице опекла
ти си понизно клекла
и била си спремна да ме молиш
јер си веровала да ме волиш.
У мени, срушила си један свет
и згазила цвет,
онај цвет за тебе што сам чувао
…ветар му је лати одувао.
Сећање је само остало
и лишће опало
…то је све.
Сада мени свићу зоре сиве
а ноћи су ми дуге, предуге:
без сна и снова, пуне туге
… а теби ?
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1845
mar 11 2009
ПРАВДА
Живот који живех све благо ми је био
а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.
Нада се искрала, изгубих је у младости
и све пусто оста, нигде нема радости.
Године многе, године сада већ прошле,
старост се зову, по свој данак су дошле:
клекнуо бих да молим, али га морам платити,
зар је важно хоће ли један старац патити ?
Каква је сетва била, таква је сада жетва,
ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?
Има Бога, стиже клетва… само касно.
Није ми било, али сада ми је постало јасно:
дечје сузе не могу платити својим сада,
дечји смех не могу вратити никада,
са замишљеног лица не могу скинути сету
а не могу променити ни судбину проклету.
Да је правде по мери дела, вечност да трајем:
грехе да испаштам, да их за живота не окајем,
– мало је то, сви снови мркли мрак су били,
у чежњи и страху у вечност су се преточили.
Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час
– у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,
крикнућу да Га надјачам: правде Боже,
правде… казни ме по делу и неделу – строже !
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1797
mar 09 2009
БЕЗБОЖНИК
Прекријте и уклоните знамења вере,
погасите сава кандила – да завлада тама,
и свеће, да се са душе грех не спере,
очи склопите, да ноћ буде без плама.
Бога сам само за трен среће молио,
крсну славу сам славио, колач секао…
А ноћи дуге над судбином сузе сам лио
и стрпљиво из даљине сина сам чекао.
Бог ме и сада са презиром слуша
а ја желим, на трен, мука да завлада:
да чује док у самоћи јеца моја душа,
сузу док пада када нестаје нада…
Да Он у мојој патњи проживи једну ноћ
па ћу и ја вечно поштовати Његову моћ.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1772
mar 06 2009
ГОВОРИЛИ СМО ТАКО
Тих давних година, година младости
говорили смо једно другоме:
Ти си моја једина љубав,
Ти си сва моја срећа,
Ти си мој смисао и циљ живота
Ти си сва моја радост…
Говорили смо тако,
понављали смо то безброј пута
и веровали смо да изговарамо праве речи
магичне, које ће нас вечност задржати заједно
и били смо зато срећни, срећни…
Говорили смо тако
и даровали смо једно другоме
све што двоје заљубљених могу даровати
само једно другоме:
крв и душу, тело и радост, патњу и смисао…
и били смо зато срећни, срећни…
Говорили смо тако
а живот је кренуо својим токовима,
и оно што смо говорили
путеви изгубљени у даљини учинили су нечујним
везе, које су нас тако чврсто спајале,
постале су танке до невидљивости
па нисмо осетили када су пукле и нестале.
А ми… ми смо ишли, ишли, ишли…
свако на своју страну,
а да тога нисмо били свесни,
ишли смо у заборав једно другога
нестајали смо… и нестали
а да тога нисмо свесни ни данас.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1740
mar 03 2009
БОГУ НА ИСТИНУ
Дошло је време али ја још не могу
да одем на истину Богу,
незнам шта у том часу да му кажем
а не бих да га опет лажем.
За све оно што сам згрешио до сада
опростити ми неће никада:
ни Он, ни драги моји а ни људи,
рећи ће: да му се суди.
Једна пресуда је већ пала:
да више немам идеале, остала је будала
а моје кости да почивају у земљи не могу,
и то ће бити мило и људима и Богу.
И на овом свету да се довека мучим и патим
али да грехе не могу да окајем и платим.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1719
feb 17 2009
РЕЦИ МИ…
Реци ми:
како да побегнем од самога себе
негде далеко
где ни себе не могу наћи ?
Реци ми:
како да одвојим душу од тела
па да се она међу звезде успе
у дубини васионе смисао да нађе ?
Реци ми:
зашто из ока нестадоше снови
нестанак угаси наду
а простор испуни мраком ?
Реци ми:
да ли бескрај има краја
да ли је вечност река која ће пресушити
а ја ћу остати у пролазности ?
Реци ми:
шта је крајњи циљ живота
или му је једини циљ
само понављање себе самог ?
Реци ми:
да ли ће одговорима бити затворен круг
и да ли ћу ја нестати
па да склопим очи док суза не капне ?
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1637
feb 15 2009
ДУНАВУ
Стиснуо се између врлетних стена Дунав
па није више ни питом ни чаробно плав,
зелен је и дубок а ипак миром одише
и као да над вировима вода жубори тише.
Поглед сањив, поглед жељан сна и мира
реком лута од једног до другог вира
једину и последњу жељу да испуни души
да плавез неба на узбуркану реку обруши
Све из мудне дубине да буде део висине
плавет да испуни кланац и све буде ширина
па да се мисао у неслућене просторе вине
И коначно у души завладају радост и милина.
У око се сан о мирној реци увукао
и над њом је сунце, звезде и небо навукао.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1600
feb 11 2009
САН У РУЧИЦИ
Евгенију – Жењи Самсоновом
Док се буди, једном ручицом стиска сан
Другом, трља очи сањиве
Као да је прерано свануо дан
И хтео би да одагна сутње сиве,
А плаши се: из ручице рука ће нестати
Топла и јака, рука из свих снова
И чаролија одсањаних жеља ће престати
И још једна иста, спустиће се зора нова
И све, све ће му још један освит узети.
У стиску ручице исконска му је нада
Па неда Сунцу у зенит да узлети
С вечери румене, док сан на очи пада
Заспаће блажено и опет ће сањати исто:
Сањаће Свето тројство Његово срце чисто.
Дуле Р. Пауновић
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/1575
Коментари