Ljuba Obradović

Ljuba Obradović

Author's posts

PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović

524 пута прочитано

Ljuba

PEJZAŽIMA UMA

Mesec me goni,
ja neću!
Noć duga.
Meni se spava.

Mesec razbija prozor
i leti kandžama
mašu da pokrene,
ja neću
da mu pomognem.

Zavesa pade!
Mesec zajeca,
pa pobeže,
kao bednik u maglu.
San polako stade
da hvata pejzaže uma.

Slatki trenutak
tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše
ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…

Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?

Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!

Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla
tog ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista,
večno u meni
što znam,
da i sam,
ne znam ništa.

I ko će nam podariti
taj silni glas,
da hiljade misl,i
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire nepoverenja?

Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju u reku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da pukne u letu,
na ivici postojanja.

A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah po rodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?

Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…

A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku
što tajnu mora da ščepa
u svoje vode.
No uzaludan je
zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi,
a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna,
nepogode…

A svaka
noć
duga…

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/49

DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović

442 пута прочитано

Ljuba

DA LI SAM…

Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…

Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.

O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.

Da li sam te to ja,
video srećnu…

(C) Ljubodrag Obradović 


Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/45

POGLED U VIS – Svetlana Poljak

578 пута прочитано

POGLED U VIS

Na visokom obzorju
duh talasa kotrlja
Tlocrti zara
i jedna mrlja od mastila
svedocice da sam se tu
od tebe sakrila
pod
stoletni koren razoruzani
koji se vecma iz zuci hrani,
trnjem se vida

Preliven tugom
pogled me zove u vis
da zakitim dugom
misiju ogledala
u kojem se ogleda
pamet likvidirana,
kabare proceprkane mahovine
onih dana kad sam na njoj
zavet odsedlala

Ugriz coska u kojem sedim
polako se topi i vene,
parce parafa jos da se sklopi
i neka krene
bludnicenje na sudu
U zauzdanom bludu
u odsev vecnosti
u ljubav do smrti
upisacu tebe i mene onako vrele
kao kakve sofiste
sto prodase sve skupe teme
za bagatele

(C) Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/13

JULIJANA – Ljubodrag Obradović

363 пута прочитано

JULIJANA

U predgradju mog sna,
jedne julske noći,
sreli smo se tajno.

Vetar je pevao pesme,
koje vreme ne briše.
Vetar je nosio moju čežnju
i strast koja je,
visila u vazduhu.

Ti si,
odmahnula rukom,
svesna lepote
i kombinacija
koje se nude.
Sve teče,
sve prolazi.

U predgradju mog sna,
svi sokaci sudaru vode,
a java tvojih snova,
samo nepogode donosi
i drugim pesmama,
glavu mi hladi.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/6

СТОП – Љубодраг Обрадовић

463 пута прочитано

СТОП

С. Јесењину

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?

У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?

Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.

То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.

Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/5

Pages: Prev 1 2 3 ... 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52

Load more