Mila Jašović

Milena Jašović

Pages: 1 2 3 4 Next

Najkomentarisanije objave

  1. Maestro — 2 comments
  2. Izbor-Mila Jašović — 2 comments
  3. Bunt — 2 comments
  4. Hodam medju ljudima-Mila Jašović — 1 comment

Author's posts

Zveri

168 пута прочитано

Pre

Ima čarolije u zvezdama
Koje promiču noću
Kao sena
Zaveštanje
Da sjaj i tama naizmenično nestaju
I da tama duže traje

Ima trenutaka koji nikada ne smeju
Preći u sećanje
Postati uspomena

Na jorganu belom glatkom
Sa palim andjelima

Pahulja pada u oko
Brodovi krstare oblacima
Misao poput vetra jedra im je navodila
Po talasima toliko velikim
Da ruše let pticama
U oreolu noći
Visoko gore duša se oslobodila
Onoga što je umalo zauvek
Prikovalo na tlu

Ne pripitomiš zveri
Rođene u divljini
U hordama
Lancima ni šaputanjem
One čeznu za lutanjem
Dišu krik u grudima

I psi laju na Mesec
Kad čovek nije u blizini

Posle

Neki su trenuci tvoji
Postali samo njeni
I nikad ih ne bi u zaborav pretvorila
Jer ploviš brdovima u noći
Noseći sjaj u ženi
Koja je priznala zveri u sebi
Da postoji
I tako je pokorila

Ne možeš je udomiti
Moraš je od sebe pustiti
Za laku noć poljubiti
Zveri se ne mogu pripitomiti
One se mogu samo ubiti

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60801

Da mi je

151 пута прочитано

Da imam bar pola života i planova koje su ljudi izmaštali
I bar pola vrlina i mana koje su mi pripisali oni koji nas vide kakvi nismo
Da imam bar pola blaga koje predpostavljaju da negde skrivam
Da imam,sve bih im to darovala,uz uslov da budu srecni

Jer postoje oni zbog kojih nikada necu spuštati čelo
I postoje oni zbog kojih nikada necu otvoriti srce  dovoljno široko da se tamo useli nešto što Dom u ruinu pretvara
Da imam bar tri četvrtine od sna koji umesto mene sanjaju,sve tri bih prodala da kupim mesto gde po mom sunce rastvara nebo
Da prodišem na četvrtoj strani
Gde svi su moji dragi mladi i nasmejani

Da mi je pola tog komfora,svega što mi se „dalo“
Da mi je pola života koji se „neće vratiti“
Sve bih im to prepustila,
Samo da ništa ne moram
Negde gde malo mira

Gde zrno mira spremna sam skupo platiti
Jer tu bi raslo, za sve bi bilo dosta
Da mi je pola greha kojim su me poškropili
Možda bi na bolje naišla želje
Možda bi mnogo toga se spaslo

I mnogi putevi lakše otvorili
Ali ja ne bih njima pošla

Da imam tu moć u koju naivni veruju

Za jedan smeh i malo volje
Svi bi je imali dovoljno
I uz nju kad treba da im se nadje
Još malo mašte vrlo povoljno

Da imam bar pola takvog života
Kakav to ljudi priželjkuju
Sve bi se svelo na tišinu
Da mogu svoje misli da čuju

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60220

Vojnik

140 пута прочитано

 

Zastavom pokrivam godine

Pod tvojim suncem Beograde

Nekom u nasleđe uniformu spremam

Ostavljam mu pušku i Bože pravde

I izjašnjavam se kao Srbin

Jer drugog roda nemam

 

Evo vam činovi, beretka, košulja

I deo mene što vas za sebe veže

Čovek se meri samo po onome što za sobom ostavlja

Vojnik po tome kuda je gazio

Kada je bilo najteže

 

Zakletva nije puka formalnost

I ja vas zaklinjem da ne smete pasti

Nije istina sve što izgleda kao stvarnost

Ni laž nikada upisana u temelj kodeksa časti

 

Raskošna duša malom se ognjištu raduje

Slavi i pogači

Domu gde je rasla

Iz kog je potekla

Zlu se u lice smeje

Pred njim ne povlači

Slobodna duša slabosti tela ne robija

 

Kroz popucalo nebo najlepše sunce se probija

Iz popucalog srca najjače biće rodi se

Vojnik ne maršira po suzama i snovima andjela

Ni kad se ratuje

Ni kad se gladuje

On čuva slavu predaka i jednom bogu moli se

I bira da se ne predaje kada se brani Srbija

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59560

Iglo-Mila

147 пута прочитано

Ko upravlja tobom

Ko stoji nad svakom poprskanom rečju

Užarene lave

Da li ideale meka svetlost kroz zube

Propušta

Il te hobotnica mraka stegla u naručju

 

Pa crveniš posmatram te

Kako samouvereno vladaš sobom

Kako stojiš iza svake reči

I ispred njih  stražariš da se ne izgube

Jer ko zna, možda ti opet zatrebaju

 

Sneg je u meni nevino pokrio

Sve ono čemu nisi svedočio

Ne topiš  ga

Ne razvejavaš

Ništa mu ne možeš

Kad ljubiš samo one od kojih strahuješ

 

Srce se savesti osvetilo

Pokorilo je ćutanjem i vremenom

Ne dopireš

Ne dotičeš

Ne pripadaš

Ne otvaraj vrata ako se opireš

 

Na mene čekaju oči što svrhu će otkriti

Bajke koje će i na vetrometini  lako ih sklopiti

I negde na tople ruke prazne čekaju

Uklještene u nevremenu

 Da se napune

 

Nemam ni himnu za tvoje svetinje

Ni empatiju za tvoje muke

Jer hoću više za druge

Jer hoću bolje za one kojima treba

Vere i neba

Pod iglom koji nam dom zamenjuje

 

Jer mogu bolje ispod tog snega

Pronaći volje za nevoljene

Za bose prste

Ja mogu bolje

Od toga što se od mene očekuje

Od ove puste jurnjave za besmislom

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58087

Partija-Mila Jasovic

115 пута прочитано

Ničeš u izdancima po tom polju
Kuda proteruju izgnanike
Iz raja
Pod njima trava će poleći
Ti bićes sledbenik pticama

I neka ratuju
Za svoje mesto pod suncem
Veri se lozom uz stabljike
Trščane
Budi najveći u sitnicama

Poenta je u šahu
Kockasti grebeni na jednoj ploči
Crni i beli skokovi do tzv. pobede

Lovci u strahu
Besane provode noći
Najmanji večno strepe da ih kralj ne pojede

Sredinom
Po tankoj žici nad provalijom
Linijom ravnom izmedju krajnosti

Put osmeha
I kad su visoki ulozi
Sebe ugosti na čelu stola

Nakrivi krunu
Ko šeširdžija šeretski kapu
Ovo je polje metropola greha

Sagradi temelje
Nacrtaj mapu zidaj nad humkama
Na čardaku izmedju neba i zemlje

Napravi kraljevstvo mojim rukama

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57980

Niko ne zna-Mila Jašović

121 пута прочитано
šta je na dnu okeana dok ne zaroni. Njemu nije neophodno sunce, on ima svoje korale i čitav jedan svetlucavi svet nedostupan ljudskom oku, koje ga je retko dostojno. Po površini,preplavljen svetlošću, otkriva se samo do određenih dubina.
Tako je i život prostor između dve krajnosti podjednako razorne i obnavljajuće po suštinsku prirodu čoveka. I dok, oni snalažljiviji izgrade balans između, ima i onih koji plivaju sa istim žarom od jedne do druge, ne priklanjajući se ni jednoj odviše, neodlučni, zavedeni obema, opirući se da odluče. Od patosa do ekstatične prisutnosti.Možda se u ovom raspoloženju nalaze i umetnici kad stvaraju?Ili ludaci? Ali, lepota u tom prostoru ostaje nezavisna od pozicije u kojoj se nalazimo, u svakom delu, od krajnosti do krajnosti, od vrha do dna i obrnuto.
Ne znam kako, niti šta joj je svrha, osim da eto-postoji.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57976

Sub rosa-Mila Jašović

121 пута прочитано
Obrušio se kroz prizmatične pahulje decembarskog uranka,pa su, pod uticajem njegove volje zasvetlucale po nepomičnim krovovima i već razbuđenim senkama. Zaustavio se posmatrajući bojažljivo,voajerski ,kao kroz pukotinu…
One živote čiju punoću ili prazninu nikada neće osetiti, jer, samo je dah severa bez obličja i bez sposobnosti da saoseća. Njegovo je da mrzne,da zarobi u hibernaciji čitav jedan svet predugo ušuškan u lepo,da ih podseti da toplinu i milost uzimaju kao naforu kada je prisutna,jer ništa ne traje zauvek. Pre ili kasnije i od malog čoveka sa šargarepom na mesto nosa,ostaje samo plava šerpa sa belim tufnama i metla od brezovine.
Zaustavio se u krošnjama kedrovine da s te visine osmotri rezultat svog delovanja.
U istom minutu neko na optičkom nišanu drži vuka .
Neko meša slatko od dunje.
Neko uzima prvi dah od života.
A neko sadi drvo za iskupljenje.
Pulsira sporo,ali utoliko odvažnije krvotok malog mesta na periferiji.. Prečesto u grču pod neminovnim teretom života,oni već generacijama unazad prigrle svaku nevolju stavljajući je u čvrst obruč prihvatanja,smejući joj se neuništivom dobrotom pravo u lice, pa kroz samu njenu srž,da bi je omekšali i pokorili.
A onda …
Zaustavio je dah pred neobičnom bledolikom prikazom,koja je razbarušene crne kose kao ugarak, u pelerini na pertlanje, koračala beščujno po ledenom pamuku. Razbio je peščani sat vremena koje se rasulo u etar i čitav njegov multidimenzionalni svet se skupio u znatiželju.
Hoda kao u hipnotičkom snu ne sluteći na sebi prisustvo vantelesnog bića koje je zaboravilo na svrhu zbog koje ga je nebeski otac spustio na ovo mesto.Spokojnim osmehom bezrazložne radosti utiskuje prve stope po belim oblacima duž kamene staze i modrim jagodicama dodiruje viseće rese gorostasnih četinara.
Nakon sat vremena počeli su da se ocrtavaju obrisi stene na slaboj svetlosti praskozorja .Na rubu kedrove šume,pod oreolom njegove sabraće otkinute od sunca,dominirala je mala kapela pred kojom se konačno zaustavila.. Kao kontrast ostatku sveta, rasutom u nepomičnoj belini ,kapelu je polulučno obavijala isprepletena živa ograda glogovog cveta.
Ubirala je to purpurno blago i željno udisala miris medovine kojom je odisalo,skupila u krilo i rastvorila dvokrilna vrata.
Pod nadstrešnicom su štrčale ledenice kao stalaktiti preteći oštrim kristalnim vrhovima. Kroz zimski mozaik na romboidnom prozoru rumenela se soba živa primamljiva kao muzička kutija nedostupna njegovim ledenim prstima. Plameni jezičci gutali su bakarnu posudu u kojoj je ključala voda.Po zidovima su plesale senke u polutami i nežno padale na postelju od pruća. Iznad postelje u kamen oslikana i od vremena blago istrošena stajala je kao svetionik žena u poluprofilu i gledala je ispitivački očima koje su isijavale spokojnom blagošću. Zračila je utehu, krunila prostor i vreme kao prezreli klip kukuruza i vodila ih do nestajanja. Sa tri dlana prosejavala je bezuslovnu ljubav,onakvu kakva jedino ona i može da bude .
Klonula je pod njenim skutom.
Lako se spustila na rasute gloginje i utonula u maglinu.
Kratko je okrznuo graoraste stabljike glogovog cveta , prkosno purpurnog u višeslojnom mlečnom mramoru ,prisustvujući sopstvenom preobražaju. Odjednom je poprimao čudne boje i pronalazio u svojoj nutrini nove putokaze. Nije više bio tek dah severa. Prešao je most do ogoljenog sveta ljudske duše.
U plavičastom sutonu resko odjeknu pucanj.
Kroz trepavice, kao kroz filter,još poluusnulo, propusti svetlost vazdušaste mesečine.
A šta bi bilo da se sasvim probudi
I da na dlanu ponese isto to cvece
Kao zavestanje da postoji mesto
Toplo i svetlo
Zarobljeno u ledu kao njeno srce.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57972

Potkrovlje-Mila Jašović

146 пута прочитано
Noćas budnije sanja
Spiralnim stepenicama pleše
Put potkrovlja
Para
Končasti mozaik paučine
Rastvara portal vremena
Gde priče počinju krajem
Da budu lepše
Dok stakleno nebo na odvaljenim šarkama
Vitrine
Po sunčevom hodu promiče
Hrani se šakom zrnevlja
Na pikniku sa pticama
Neka se zasite
Pa nek se oglase kričanjem
Ponosne
Što nije svakom dato da leti
Što su im prohodne vazdušne sfere
Sa filigranskog poda u prostore
Gde su im letovi zakoniti
Srećne
Što im je dostupno živeti
Na mestima
Van domašaja ostalima
Sa njima
Postupno raste do kostima
Zmaja u četiri zelene boje
Što od vatre ima tek tračak dima
Minijatura koje se boje
čudovišta
Nije li čudno
Još celi šapuću u polumraku
Skrovišta
Gde samo ona može da priđe
Mikrosvetovi u glini
Vajani malim prstima
Zar nije smešno
Dete sa slike na trambolini
Koje je ostalo na oblaku
I nikad nije znalo da siđe

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57970

To mi je.-Mila Jašović

136 пута прочитано
Meni je do borove iglice na Kopaoniku
Do ruke u ruci
kraj vatre u kaminu
dok nas zvuci s gitare
golicaju po tabanima.
Meni je da gledam tvoje lice
dok puštaš muziku, spuštaš krov
i pokrećeš lavinu
toplih snegova u prstima.
Meni je da se osećam bezbedno
sa tobom svuda.
Sa povezom na očima
dok plešem svoje korake
da me zavrtiš i da te tražim.
Meni je svejedno
i nemam straha
od priča i predrasuda.
Ne drhtim pred stvarima lažnim.
Meni je da ti verujem
dok me ljubiš
da ne padnem.
Meni je do lepo spakovanih iluzija
u papire zlatne boje
i da se sjaj u tvoje zenice
iz prskalice i lampiona spusti
Da ti i ja
slavimo u dvoje.
Meni je do kolača od brusnice
na tvojoj usni.
Meni je do ispijanja koktela
Do vatrometa u glavi
i bezazlenih šetnji posle ponoći
dok me tvoje biće pije
i da pobegnem od tvog tela
od ljubavi
da me otme koprena noći
kad me pitaš šta mi je.
To mi je.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57874

Limb-Milena Jasovic

140 пута прочитано
Počelo je da me susreće
Na daljinama dovoljno velikim
Da moje tlo pod tvojim nogama se ne obrušava
U teškim rečima koje su padale po nekim starim
Prkosnim tišinama
Tek kad sam pomislila da je gotovo
Iz srca stihije materijalizovano
Začeće novog vremena koje je ono staro
Po svome liku ludo porodilo
I sad mi svake noći šapuće da me uspava
I svako jutro budi da ne propustim
Sve tvoje dane u mojim datumima
I tvoje trenutke u mojim kalendarima
Znas li koliko te ima?
I kad te nema?
U prvoj postojbini života
Koja me toga dana ljubila po tabanima
U talasima
Po rubovima elipse rastočene
Sa bezoblačnog neba
Na dno okeana
U pesku koji je kroz prste padao
Na orijentalnu maramu sa romboidima
U retkom imenu stare kafane
Istom ko naše reči za prepoznavanje
Na komodi gde nepročitane stranice
Mešine “Tišine” pod svetlom “Magle i mesečine”
Zovu na čitanje
Prošlo je vremena
Taman toliko da više niko
Nas dvoje ne pomene u istoj priči
I onda pojaviš se u liku čoveka
Kroz hodnike moje svakodnevice
Što ti po svakom pokretu liči
Što na tvoj rodjendan
Slavi svoj dan rodjenja
Pa krene po svome talas panike
Isto lice, glas i kosa po čelu rasuta
I isti pogled lomi se poput talasa
O moje stene
Blago se smeši
Dok razbijam porculanske šolje
Svuda po podu
I kaže Hej biće bolje
Sve je u redu
A da i ne zna zašto me teši
Ne usudjujem se da ga oslovim
Dok golim rukama krhotine
Skuplja u kutku sobe
Da se ne bih posekla
O mali obezoblicen mozaik
Preslikan onim iz nutrine
Sred bezobličja vode
I prosutog čaja
Pruža mi ruku i ode
I kisne u istom onom kaputu
U kom sam tebe ispratila
Kad me hipnotisala tačka bez dna
U kojoj horizont se otkopčava
Svetlost ukroćena zvukom
Odlazećih koraka
I ne čudi me više
Ta aprilska simfonija poznatih miomirisa
Niotkuda
Što smenu dana i noći diriguju
Kroz panoramu živih sećanja
Čudi me čemu sva ova usputna čuda
Koja me, a da ja neću, drže u limbu zatočenu

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57520

Pages: 1 2 3 4 Next

Load more