Milovan Petrović

Otploviše oblacima kiše
to su suze davno prolivene
otploviše ko brodovi morem
a tekoše niz obraze njene.

Otploviše ti oblaci beli
plavim nebom ko uklete lađe
puni tuge i čemera njenog
što u bolnom srcu se pronađe.

Otploviše da bi negde stali
i na nekog suze prokapali
gorke suze na jednog čoveka
što učini tako puno greha.

Milovan Petrović

Mojom ulicom
prolaze sećanja
kroz prozor gledam
prolazi sve
kolone želja
ljubavi nadanja
i u toj koloni
vidim i sebe.

Mojom ulicom
prolazi prošlost
i sve je ko nekad
svi moji sni
mojom ulicom
prolazi mladost
a u njoj vidim da smo i mi.

Mojom ulicom,…
… gledam kroz prozor
i vidim mladost
kao na dlanu
pa zato molim vas
budite pažljivi
ne zatvarajte prozor
na mome stanu.

Milovan Petrović

U senci platana sreo je davno
devojku sa cvetom u kosi
u ruci korpa pletena prućem
u kojoj ruže nosi.

U senci platana tad srce njemu
zakuca ko nikad pre
te tužne oči što suze kriše
srce mu uzeše.

U senci platana sudba ga nagna
da kupi ruže sve
i tugu njenu što vešto krije
i drži za sebe.

U senci platana tad tugu njenu
baci niz obližnju reku
da dani bola od toga dana
što dalje od nje oteku.

U senci platana rodi se ljubav
iskrena i tako čedna
koja i danas verujte traje
jer tako je tako vredna.

U senci platana nastade pesma
ona se zaboravit neće
o jednom mladiću i lepoj devojci
koja prodavaše cveće.

Milovan Petrović

Na peronu kofer jedan
zaboravljen ostao je
otputov’o putnik negde
i odneo svoje snove.

Ostale su uspomene
u koferu zaključane
putnik vozom sreću juri
veruje u bolje dane.

Maštao je putnik tako
sve dok voz mu nije stao
došao u nepoznato
a da ništa nije znao.

U tuđini potrudi se
da ostvari snove svoje
a život je promicao
gubile se želja boje.

Jednog dana on se trže
kad se seti uspomena
al’ uzalud sve je bilo
jer kofera sa njim nema.

Kofer stari čekao je
svog vlasnika da se vrati
da pokupi uspomene
jer zna da za njima pati.

Milovan Petrović

Noćas su jeleni sami
košute negde daleko
noćas kraj reke tuguju
one su tamo preko.

Noćas je nebo vedro
i bledi mesec se smeši
jedna zvezda treperi
treptajem jelene teši.

Noćas je reka mirna
voda ogledalo duše
odraz jelena u njoj
i snova koji se ruše.

Milovan Petrović

Padao je prvi suton

iznad moga grada

ja čitao Bodlera sam

Lorku i Nerudu.

Tu u parku ispod seni

starih kestenova,

vodila se mrtva trka

Getea, Prevera.

Oko mene samo knjige

poezije more,

s korica se jedne smeši

lik slavnog Tagore.

Čitao sam tu i Lorku

Puškina, Prevera,

Cvetajevu pa Nerudu

Bloka i Hajnea.

I sve tako dok noć pada,

žuborila česma,

a iz knjiga nudila se

neka nova pesma.

Do ponoći trajalo je

veče poezije,

tu naravno čitanje se

završilo nije.

Zadnje uvek čitam pesme

slavnog Jesenjina,

pa se lepo veče pesme

završi sa njima.

Tad tišinu niko dugu

narušiti ne sme

nek ostane samo žubor

vode stare česme.

Milovan Petrović

Niko nas ne pamti više
al’ zato druže ne mari
pamte nas ulice grada
ulice i trotoari.

Niko se ne seća više
pesama u zore rane
kada se sunce promoli
i kad se zatvore kafane.

Niko baš niko druže
prošlo je davno sve
možda se nas samo sete
žene generacije.

Milovan Petrović

Eh da mi je da ponovo sanjam
iste one odsanjane snove
što me davno budiše u zoru
dok slavuji svoje pesmu poje.

Eh da mi je da ponovo vidim
ista ona brda i doline
šapat vetra u kosi da čujem
na poljima moje domovine.

Eh da mi je samo da se vratim
na trenutak bar u snove svoje
pa da čujem dal’ slavuji i sad
iste pesme u svitanje poje.

Milovan Petrović

Napolju vetar
severca himnu
peva u dugoj noći
pahulje bele
polja prekrile
skoro će zora doći
u zoru kako do tebe stići
kada bi znao samo
snežna oluja
napolju besni
i sve je zavejano
ipak ne brini
doći ću tebi
olujni vetar
sprečit me neće
na tvoj ću prag
ljubavi stići
uz malo, malo sreće.

Milovan Petrović

Još uvek dodir tvoj me budi
osmeh što krasi ti lice
još uvek moja si ljubav i muza
s pogledom sanjalice.

Još uvek dani počinju s tobom
i ništa teško mi nije
još mi se telom toplina širi
ko vino kad se pije.

Još mnogo toga u meni ima
što želim tebi dati
neka nas ljubav ova naša
večno kroz život prati.

© Milovan Petrović