Miroslava Odalović

u karici krletci klepeće korak

po hridima hripa plućima dah

po gorama razgrće ko jutra gorak

pepeo prah u jedan mah

dodolno kiše dišu a sat

lelekom ledi pogromno puca

prašinom bježi u konjski bat

u karici krletci klepeće kuca

kavezom vezuje rasutu kosu

Trnovoj Ružici k’o vradžbina dah

Feniks svu vatru u pepeo prosu

krilim k’o rukom u jedan mah

dodolno kiše dobuju tminom

njih tušta i tma u pećine hrli

s usana riječi zjape tišinom

u mrežama mraka pauk nas grli

I ja pitah rijeku kamen

Sudbinom lele sudbinom

Zašto nosim rijeku kamen

I vijekom i godinom

Kosu zapleh kosu raspleh

Sudbinom sestro sudbinom

Neokajan glasnuh grijeh

I dolom i planinom

Što ga volim te sam kleta

Sudbinom lele sudbinom

Odavde do nkarj svijeta

I lažju i istinom

Kap obali što me daće

Sudbinom sestro sudbinom

Rijeke neće kamen znaće

Da okaje godinom

Dal bol raste kao nada

Sudbinom lele sudbinom

Od tišine jednog pada

Da naraste planinom

Da me nađe kraj oltara

Sudbinom sestro sudbinom

Od uzdarja sjene dara

Da me veže prividom

Da me voli te sam kleta

Sudbinom lele sudbinom

Da ljubav mu bude sveta

Ne bješe mu molitvom

Te mi dade kamen rijeku

Sudbinom sestro sudbinom

I planinu u odjeku

Da mu vratim istinom

Zemljom hranih i sahranih

Sudbinom lele sudbinom

Vodom pojih i utopih

Ljubav njemu jedinom

(Inspirisano makedonskom narodnom pjesmom „Sudbo moja sudbino“)

Istina je ko moga pitanja

Sa riječju odnešenom do stvaranja jutra

Sa kosom puštenom niz rubove zore

I danom što zna da svaki dan je sutra

Ljepota je ko mog izvornog lika

Savršeno oblikovanog u kalupu svjetla

Sa bićem svakog dobra sjemenom života

Što raste tek kad ljubav ga je rekla

Sa sobom srasla za drugog stvorena

U Jedno slivena ja sad hoću više

Otisnuta dlanom u eone buduće

Vremenom ovim vječnost me piše

Гдје станује гдје се множи

И гдје ствара смирај

Снагом усне гдје прориче

Вјечну мијену свега

Зов неставарн гдје обложи

Паклом поплочано вријеме

Гнијездо је рукама а сеоба срцу

И руб памћења

©Миролсава Одаловић

За само један корак устукнуо је дан

И пред њим

Превелик да би био нијем немир

И пред њим

Прастара да би ћутала тишина

И пред њом

За просторе преузак сан

И пред њим

Сувише процвала за буђења тмина

И пред њом

Бескрајан свемир

©Мирослава Одаловић

Bijele vode tvoje što ih tokom tražim

Riječju čežnjom

Kapljom tugom

Sav život za san

Kapljom htijenja

Lud k’o i ja

Sam osviće dan

Bijele vode tvoje što ih tokom tražim

Jutra piju

Pjenom lome

Okom se ne bude

Krvlju teku

Damarom

Izora tvog žude

Bijele vode tvoje što ih tokom tražim

Tu u viru što me

Porinutu vide

Niz kožu mi

Bez tvog daha

I bez tebe

Sred mog puta

Vode tvoje idu

da, to pjesnik bilo je

što će reći lud

luđi od svega što mu je napisano

neušećereni junak

gorka pilula istine

što se bez vode guta

da, riječi tijesno bilo je

sred tolike mudrosti