Nataša Gligorijević

Ponekad sklopim oči,

i postanem „ROB“.

Volim da slatko robujem, nekim toplim očima,

vrelim usnama i

srodnoj duši.

Onda zatvorenih očiju

odem dalje, razgovaram i kažem:

„ROBE“, dođi  da robujemo udvoje.

Moja je duša je tvoje duše deo,

Usne su moje tvojim usnama dar.

Sreća je moja samo u tvojim rukama, a sve ovo ispisano je u

mojim slatkim snovima.

Oprosti mi sliko stara

što ja ne umeh biti prava.

Upitala bih, al ne znam kako

da li ja ovaj život shvatih olako?

Oprostite mi uspomene mnoge,

što su moje misli visoko uzletele,

probala bih , al ne može nikakao

iz ovoga sada u ono lepo tada.

Oprostićeš mi Bože, kad te molim

za moje greške, al ja volim.

U svom sam srcu za tamo nekog

veliku ljubav skrila.

Nataša Gligorijević

 Da li to život,

od mene pravi slabića?,

ili ja samo tako izgledam.

Da li to ljubav

od mene beži,

ili ja to ne umem da je uhvatim.

da li je to sreća,

na korak ispred mene?,

ili ja to sporo hodam.

Da li to život,

stoji na mom putu?,

ili ja ne znam, kojim putem treba ići.

Da li je to ljubav,

meni na dohvat ruke?,

ili ja ne mogu da vidim da je dohvatim.

Da li je to sreća,

meni okrenula leđa?,

ili ja sreći nisam okrenula lice.

                                                                                                         Nataša Gligorijević