Rajica Dragićević

Author's posts

Рајица Драгићевић: СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ

СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ

Раскорачен између два неба
Онога испод потпуно преврнутог
И онога изнад никад плављег
Отргнут екстремном котом
Још једну реч
Изговарам
Побожно и усиљено

Овде као ниједном досад
Осећам окове равнотеже
И придружујем се онима
Који су хтели вертикалом у небо

Одавде
Као никад презирем
Све затворене путање
Што скривају водоскоке
И птицама
Које прелећу вештачке паралеле
Добацујем челичне мрве
Да истрају
У исконском кидању

6. јул 1979.

Песма је записана у авиону Будимпешта – Кијев и прочитана истог часа генерацији студената електротехнике са ФТН Нови Сад која је путовала на апсолвентску екскурзију у Кијев, Лењинград и Москву. Пошто није објављена у мојим књигама, а моја генерација са студија је није заборавила, то јој, са ове раздаљине, песму ПОСВЕЋУЈЕМ. Рајица Драгићевић (9.4.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57659

Рајица Драгићевић: О ГДЕ СИ ИЗМАШТАНА

О ГДЕ СИ ИЗМАШТАНА

прошле су године и векови урнула се царства
проклацкале кочије од магле последњи возови измакли
а песник ти ни ред посветио није зар
у сталној недоумици
води ли ме то живот или њега водим ја
да ли сам узалудник само или природе божје дар
мучили  ме трубадури варалице одметници
писци манифеста и прогласа идејни творци
бунтовници предводници и брадјаге
али сад кад је простор за промишљање знатно сведен
кад сам у себе загледан
могу да саопштим и саопштавам ево знај
све време сам цртао и доцртавао твој лик фантастични
очи снене лице анђела усана мед
може бити да сам падао у заблуде
поподизао се и увек изнова започињао исти след
уздигни се до недостижа постани вечност хај
тешка ли су сва ова расветљења
док повијам се и грчим вапећи ваздух
да изустим да објавим
још није готово све светлећа моја
није није није крааај

3.1.2018.                                                    рајица драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/56738

Рајица Драгићевић: “ИТАИПУ”

„ИТАИПУ“
Драгану Вигњевићу

слушао сам и ја
твој камен како пева
слушао слушао
и до мене је некако допро
његов стародревни глас
кроз кланце и усеке
кроз мрке горе и суре ледине
махнита мора и пламена обзорја
ветрова стршних фијук
бескраја зов
кроз детињи врисак пред призором
у оку зачуђеном

и моји су преци слушали песму вечну
драгић периша јован миладин душан
знали су да хук реке није хук
већ песма камена
коју нам твој водопад дуж земног шара
кроз векове дошаптава
и да ће једном над водом и понором
постати бајка мит
скамењена јава

еј племена вечна еј радости у игри поред воде
еј вечна водо
која падајући завештала си песму
у камену
као песму косачеву
коју на овој раздаљини
као дрхтај срца разговетно чујем
и проносим некуд
колико могу да се пропнем и довикнем
некоме некоме
да и он твоју песму чује
и заволи
као да са усана самих је отргнута
у векове завитлана
наплетена навезена
песма завичајна

23.1.2017. Рајица Драгићевић

„ИТАИПУ“ је хидроелектрана, доскора највећа на свету, на реци Парана, у Јужној Америци, између Бразила и Парагваја, која носи поетско име на језику старих Индијанаца Гварана, у преводу „Камење које пева“.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/54114

Рајица Драгићевић: СРБИЈА 1918.

СРБИЈА 1918.

лађе миришу на успомене
гудуре
на тек прошли живот
блажени пуцају видици
дан
рањава ноћ
у старачким ногама таласа се крв вучја
подиже се из пропасти моје племе
свету намешта капу и суче мрке брке
свети никола путниче
свети јоване крститељу буди на помоћи

у шумадији још нису лампе згасле
као да су фитиљи без краја
а осветлиле су богами векове уназад и унапред
њих да нема балкански би мрак био потпун
а биле су једина искра у прозуклом оку лепих
пенелопа
којима свраћали су вукови у покидане снове
увлачили се кроз напуклу таваницу
сваки својој
и сјуривали међу облутке
мрмљајући штуцајући бечећи се и горопадећи

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50744

Рајица Драгићевић: АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА

АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА

готово је – каза ми се готово је
већ ме је била испунила слана вода
испунила до изнад грла

прошла је и драгоцена секунда
све сам видео разумео
живот ми је био кристална кап
и та је кап пала на дно

више ништа не постоји
грудве снега и леда вучја крв
љубав дечачка тек почела
ал зјапи слика краја
пре времена дошла
ал звечи неразбуђеним срцем
нераспеваним

ал замахну нечија рука
између смрти и мене
и раздвоји светло од таме
и би дан
први

у моје успавано село
већ су биле послате разгледнице
„утопио се онај сироти онај несрећни“
а с друге стране
кроз плаветнило кроз лепоту зјапило је:
поздрав са златног јадрана

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50418

Рајица Драгићевић: МАЛИШЕВАЦ

МАЛИШЕВАЦ

кад већ кроз моје снове с белегом сновиднице
протичеш као река
на малишевац се намини
утврду да подигнемо од беле измаглице
опалог лишћа завичајног
песмом дочеканих зора
од смеха разбибриге доколице и прича са извора

да обновимо то узвишење дворац из бајке
на којем у дубоком сну
чукундеда јован ево столеће стражари
да дозовемо га за софру на вечеру
и проџугоримо уз фрулу гусле гајде
о времену давном
да запиљимо о лепоте у његов сахат стари

одатле погледом да узнесемо се на три брда
као у хелади
столовак божац врове
и спустимо низ три речице свете
рзавску кромпирску и красинску
које састају се на једном месту у луци нашој
опасују малишевац и грле као дете

да оживимо станиште у беспућу
што придигли су били моји преци
у варљивом ходу кроз олујно време
па да се огласимо кликтајем као орао
као песмом шева
као песник што се из света расклиманог
из развалине олупине враћа огњишту пределу претку
шуму и хуку реке смештеном у детињство
из којег као пренут старац пева

а заводи ме бескрај
она утврда што читава у песму стане
а прогони ме трептај
куц куц неумитно што одбројава сате дане

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50219

Рајица Драгићевић: ШТА ЋУ ГРДАН

ШТА ЋУ ГРДАН

загојатило се по уџери
убио га ратос
немам кад да е заманем
да уздигнем дроње и матракуке
и покачим на брвна о клинове

око огњишта шлам
свуђ некаки потковчина
белегија калава тегара заструг машљак бекута
орлић грабуљиште скобла сантрач
кружар каблица
натега тестија буца џбан

све доспело на земљу
заврзуе повазадан
не мож да коракнеш
а да се не сподврзеш
и заждијеш тинтаром

а кад ми нешто затреба
убијем се док га избунарим
не умије да ме зовне
„еве ме војна благоване“
ђекад морам да кализим у село
да иштем да камчим да се циганишем
а смијем да се закунем
да ту ствар имам
ние се смаћукла ние ишчиљела
но е само заметнута
па се заоћам да тувињам
док ми очи не побеле
док се не искидам ко узица

дође ми да увитлим на буњиште
све те дрангулије
ал не могу без њи
ја јес јабогме што но веле
шта ћу грдан

Нови Сад Рајица Драгићевић
23.05.2009.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50217

Рајица Драгићевић: ЧАГАРНУ НЕШТО

ЧАГАРНУ НЕШТО

Чагарну нешто на тавану.
Котрљну се нека сила низ шашовце.
Беадија притљајио.
Аман ме препаде.
А нисам страшљив. То сви знаду.
Убио га ратос његов.
А затљајим оно чагарне.
Koџа ме брецну.
Кад се продерем: ца ца ца иш уј уј а бре
у да да држ га на
оно мајно застане па јопет увитли да чагара.
Очито тај језик не разумије.
Кад развучем мачугом оздољ по шашовцима
њега нестане и коџа се не оглашава.
Кад с неким џугорим може да чагара колко му драго.
Што ли тарга там ђе нема ич ништа?
Да има бар лис артије па да се мајно разоноди.
По лекоту цепка и ћути.
Ил да стругуће рог косник венчаницу
онако кобајаги нечујно
Јок да ми тандрче по мозгу.
Па нисам ни ја од камена да ништа не може
да ме узнемири.
Како оно чагарне ја се сав стресем.
Сад да му изнесем на тањир чварака и масни колача
оно би опет чагарало.
Почне чагар чагар а направи дар мар.
Док нешто не опучи и не сломи у парампарчад
неће да се откани.
Данас сланик сутра чокањ прексутра врч наксутра тестију.
Да ми га е уватит кад оно стане да чагара
да ја мајно ш њим чагарнем.
Е не би мајци више чагарнуло јабогме.

Нови Сад, 19.02.2007. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50111

Рајица Драгићевић: ТЕК ТЕК

ТЕК ТЕК

још једну песму крилату ево
приносим
постојање да означим
дух стварања да разгорим
да осветлим пут животни
од родних врлети урвина и беспућа кроз неверицу
преко јаруга и усеклина
кроз невиднину и измаглицу
кроз немир и дрхтавицу кроз сузу прву
за словом и исказом скамењеним кроз испосницу
с погледом плавим узнесеним
непомиреним и отвореним
родној груди и звуку химне нареченим
док пробија се кроз помрчину и звериње
као издвојени глас
што надјачава метеж буку
и разгорева нетремицу коју разумеће тек
они што долазе
што сићушну наду у урлик пропињу
из живота малог бежећи
кроз плетива и везива кроз стогове и крстине
кроз снове у сновима
до замишљеног извесног благодатног
што кроз знакове и знамења
у утроби песниковој васкрсава

7.1. 2013. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/47395

Рајица Драгићевић: О С О В И

ОСОВИ
Надари ме враг прошлог љета да џарнем осове. Беадију нојна увр Увлаке близу међе. Не би ја, но ме подобијестише ови наши качкини. Воли свак да џара там ђе се оно не смије. Милинко џарне па стругне, Рајко проџара па клисне, Мирослав прочкаља па трк, Тома чачне па свитне, Жарко и подражи па се разгалопира…
Да е један од њи сад туна, не би ја дошо на-ред. Овако ја сâм, џоим покрај бушина на Пијетловцу ко на самару. Оне се замирују ко у отави а ја зијевам онам у Брежђа и Дебели Јасен и Привое, овамо у Рајаковину, гор к Вровима, дољна к Шолаћу. Нема ђе да брбну у нечие и да поарају: Славко покосио Увлаку, Бранко Баре, Борисав Крчевину, Велијамин Пијетловац, Микаило Ђоковине, Росанди моба покосила Брдо, чисто свуђ ко на длану. Ја џуприм нојна ко ђутурум, нема никог ко назинат да се намине да мајно проџакамо, шта било, само да разбијемо доколицу. И тако, шта ћу докон, ај да повучем мачка за-реп.
Одломим једну љескову притку нојна у Лијешћу па е зашиљим перорезом и привулам се близу осињака. Думам сад ћу оним шиљком да затиснем рупчагу, па ћу да и разјарим унутра, а не могу да излете напоље, па не могу да ме напуде, јабогме. И приђем одиста онако испотија, уперим шиљак и ргнем у рупу, ал не потревим наврага но и само подражим. Јој мајко кад су повиљели, кад су укнули на мене, а ја ти се разобадам дољ низ Увлаку, па кад виђо да ние вајда, прострем се на траву колко сам дугачак и викнем да се коврљам у трубаљицу тамонаниж све до буча. Колко ме печило оди знај, ни броја му нема, још су ми неки зујали око ушију. Отече ми глава ко табарка. Мечин ме печили и за шокњу, све ми обрзло, дође ми да кукам из-гласа. Ћедо неког да зовнем онако од-ума, ал ми језик заврзуе, само поче да скамучем.
Ма нисам ни ја од јуче. Џаро сам у Сечинама, у Валози, Сењаку и на Превоју, не знам дал сам оно у Будожељи, ал ово ме чудо ние снашло. Пуста глава оће да прсне. Једва потреви да нађем ону макву у-дну Увлаке, те нојна замочим тинтару и подржим коџа док ме мајно умину. Нем шпиглу да се огледнем, да повадим жалчеве и видим јесам ли подадуо, не смијем ваки ником наочи д-изиђем. Има да се прочуе по цијелом срезу: Весели Благован, ал је награбусио. Све од свое луде памети, јабогме.

11.12.2006. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/47393

Рајица Драгићевић: ЗОРИЛО

ЗОРИЛО

оно је дошло у овај дан
уснулог да ме пробуди
из далеких предела
преко урвина и брда преко мора сињих
моје зорило моја песма тајна
и донело ми богме
од свега по нешто
конац вуницу пређу и повесмо
да знамо ко смо да знамо где смо
изручило преда ме из корпе даровне
о радости
стижеш ли ми с почетка света
из давног нехаја
из завичаја смеха и ведрине
окупана умивена утегнута
у сунчевој колевци одњихана
савладавши раздаљину достигавши недостижно
ти моја светлећа са зором помешана радости

16.01.2015. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/46263

Рајица Драгићевић: ОСВРТ

ОСВРТ

прошли смо згоде свакојаке долња стања
ми голубови језика и лепе речи писане
стално неко налази разлог да нас распне
ал бледо сунце наново из нас изгреје
и не постанемо козји рог коза која вречи
већ малим и неспретним гу-гу
подижемо малаксале речи посрнуло време
изгубљенима изгубљене компасе тискамо у руке
ево ти на
да нас те судбине тог безнађа не би притисло бреме
ај хај није лако
какви лако све је теже јер растиње смо коме стално
у име незнаног затамњеног
кидају чупају вреже

ал упркос свему она сила небеска
на нашој је страни
јер ми легнемо и у миран сан утонемо без страха
зато што је над нама рука
која нас греје која храни
ај хај која брани
и смирује молитвеним алилуја
јер свесни смо да ће проћи
кошава торнадо олуја
и остаће светлашце да тиња
да разгори се у нама као пламен вечни
да подигне наду из праха
08.10.2014. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/45795

Рајица Драгићевић: ОДЛАЗАК

ОДЛАЗАК

кад моћ постане немоћ и из мог ока слутног
кончић времена као поворка мрава извуче се сасвим ишчили
ти кажи ту је сад је био доћи ће само што није ево
били смо јесмо бог с тобом како да нисмо били

кад из топоса логоса одоса бешумно одем
ширећи луком према бескрају ломно крило
ти кажи није какви отишао ту је крај нас и у нама
јер свугде га је у свему живом чак и у стварима било

кад моја лира заћути и нигде више од ње не буде знака
кад тихо к забораву крене сва лепота и сва туга
ти кажи какви па то је немогуће ево ослушни чуј и почуј
јавља се с неба из земље воде отуд одовуд са севера и југа

кад фанфаре бубњеви чинели трубе објаве мој одлазак
и све се после стиша смири и к свакодневљу врати
ти кажи не не ја на то не пристајем устук смрти
ево те у мом срцу певај певај ништа што истекли су сати

Нови Сад, 11.09.2006. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40731

Рајица Драгићевић: ЈЕЛЕНПОЉАНА

ЈЕЛЕНПОЉАНА

Ову причу бележим као успомену на мог пријатеља и земљака Станимира Богосављевића из села Милићи, заселак Рупе, изнад Студенице, који је далеких шездесетих дошао из тих крајева у Нови Сад, слушајући шум времена. Са њим ме везују људи и предели. Он је једини човек овде пред којим могу, без додатних објашњења да споменем Косовину, Малишевац, Дебели Јасен, Рудине, Јаћовац, Мајдаке, Слатину, Борково… Његово село се види из наше Косовине, онако подалеко, на падинама планине Радочело, с десне стране реке Студенице.
Са Станимиром волим да разговарам зато што му се ненадано отме покоја реч, која ме магијском снагом врати у детињство и отвори ми изненада лирске просторе, који нас држе у постојанству и штите од заборава.
Вечерас, док смо дружење приводили крају, оте му се из језика Јеленпољана, ливада његовог детињства, као што је моја Лука, а за коју дотле не бејах чуо. Елем, Јеленпољана, велика пространа ливада, једна зараван, висораван, од око 10 коса, за коју је везао толико успомена… Вечерас му она изрони у мисаоном и емотивном повратку у Завичај, кроз причу, да и мени просто заустави дах, јер у свом имену има једну скривену лепоту, за којом се ваљда трага целог живота, јер је у њу уписано Откровење.
На Јеленпољани, у дугим летњим данима, чувала је стадо Станимирова мајка Загорка. И као што то бива, стадо би се пре подневне врућине спландовало у шуми украј ливаде. И она би дремнула у дебелом ладу, испод храста од триста година, где обедују косачи и откивају се косе у јеку косидбе. И где запевају чобанске песме, од којих одлежу долови и урвине. А кад се чобаница разбуди, а стадо у смирај дана покрене, угледа како се у њега умешало лане ил срна ил јелен. Отуда Јеленпољана, отуда дивље и питомо, једно уз друго, приближено и помирено, а далеко и необично.
О старом храсту, који је ту на Јеленпољани незнано откад, везане су опет разне приче и легенде. Веле да су испод њега, у стара времена, ајдуци закопавали опљачкано благо, и тим испредањима и наплитањима није било краја. Тек ништа ново није да су ноћу, криомице, долазили људи из села и ту ријали, ровали, копали, надајући се звекету дуката. А од свега тога није било ништа, сем што су у мраку очи севале и настављала се у недоглед празнословља о благу које ће из темеља преокренути ток живота и за ноћ од тежака и сиромаха начинити имућну и отмену господу.
Надао сам се да ће Станимирова Јеленпољана да оживи кроз саборе. Тек се онда за пределе вежу догађаји о којима се касније распредају приче и надовезују успомене, али пренаглио сам. Сабори нису могли бити на свакој ливади као што су били на Столоваку, у Лазовима, на Чемерну и на Радочелу.
Видим да се са Јеленпољаном Станимирова прича убрзава. Видим да му се речи сустижу и журе да се што пре отму. Ова ливада скрива оне детиње и младалачке успомене које се носе у крви и стално нам додају снаге да савладамо животне препреке и одбранимо се од долазећих помрачења. Проломи се набујала младост и изроне драги ликови: Радомир Вучићевић из Боркова, Вукашин Тодоровић из Страже, Мада Симовић и Живко Маричић, из Милића, Томо и Светомир из Ћубрка, Видо из Паскаша, Гројо и Милисав с Јаћовца, Радојко из Чаље, Живорад из Косовине… Васкрсавају људи и догађаји и он их сагледава и мери из неке другачије садашњости, у коју смо упловили ношени ветром, без личног присуства, ненадано.
А на Јеленпољани се некако одмеравала снага. Кад се као косачи скупе и размахну, видело се тачно ко је ко и где му је место. Ту су се решавала питања живота. Одатле су пуцали видици и отварали се путеви на све четири стране света. Ко није имао срце да замахне, да попије и да запева, тај није могао да очекује много од сутрашњице. Некако је све било другачије. Имало се неке луде снаге и ништа није било тешко. Сваког јутра изгријавало је ново Сунце изнад Радочела и свака травка на Јеленпољани врвила је од живота.

Нови Сад, 6.4.2013.
Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/38127

ПОВРАЋАЈ – Рајица Драгићевић

ПОВРАЋАЈ

са средишта светилишта
из плочника
ненадано као феникс
указује се шиљак
крст чело (нож)
човек

прилазимо да
видимо додирнемо али
не успевамо јер
он расте прераста да шиљком
небо прободе
да са виса као једном
на видику главни му град
васкрсне

ми који много касније
долазимо
не скеле већ само литице
затичемо
горе на врху (на небу)
не знамо шта је (ко је) али
верујемо да
могао би бити
сам
наш
отац

*****************
Рајица Драгићевић
Из књиге „Ево моје главе“, Стражило, Нови Сад, 1984.

Коментар:
Песму „Поврћај“ записао сам у центру Краљева, 19.11.1982. поводом враћања споменика на његово старо место. Допутовао сам касно увече из Новог Сада, и на лицу места, угледавши први пут споменик ту, уз видно узбуђење, додирујући споменик руком, на неком парчету папира, забележио песму, не мењајући касније ни слово. Песму сам касније читао на том месту, на великом скупу, који је тим поводом организован, а објавио сам је у првој књизи на 32. страни. Наслов је двослојни. Први слој значи сам повратак споменика, а други слој, иронични, пројектује песниково осећање поводом склањања споменика у запећак простора и времена. Појављивање споменика доживео сам као израстање, незадрживом силом, из земље, где је, условно речено, био закопан. Његово враћање на Трг у оно време значило је неку врсту буђења народа и његово окретање традицији и старим вредностима, које сам у песми подигао , високо, највише.

У Новом Саду, 14.06.2010.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/38126

Pages: 1 2 Next

Load more