Saša Miletić

Крај потока у травама дивљим
Витлало је неко ветровито време
На брежуљку поред старе, разгранате липе
Проклијало гордо багремово семе

Храниле га кише, подизало сунце
Будиле га зоре, опседали дроздови
Радовале пчеле, штитили га људи
Зими га грејали чисти бели гроздови

Нарастао багрем сад у небо гледа
У месецу мају ништа није крио
Цветовима својим бојио је рухо
И од своје браће најлепши је био

А крошња му лишћем препуна живота
Клањају се пред њим врбе и тополе
Гране су му топла украсила гнезда
И зверке што у трњу заклоништа воле

Хладио је главе кад звезда упекне
Опијао вече ветар кад га њише
Скривао је сенком заљубљене душе
Расцветали багрем ноћу кад мирише

Крај године ове, крепило га време
Крај потока на брежуљку он и даље блиста
И некако с пролећа у замаху снаге
Све се више шири и све гушће листа

Још увек је тамо, брани своје место
Штити своје семе, веран шумском роду
Не слутећи ништа са свога станишта
Дал’ ће бити огрев ил’ украс на поду

Saša Miletić (treći sa leva) – drugo mesto publike u Soko Banji

ВИОЛИНА

У подруму старог Рома
Заробљена у мрежи паука
Слути лабудову песму

Покидане струне
Иструнуле кости јавора
Прашином бојена без лака

Жељна мелодије
Прстима плетене
Зове гудало ломно

Променила руку много
Испратила све класике
Па до шатре закићене

Рођена давно
Пре три века
Можда је са Алпа или Карпата

Чезне за концертима
Жали вечну љубав
Њеног контрабаса

Сурова је судбина
Плаши се ватре
Не воли музеј

Верује у чуда
Чека неког маестра
Да пробуди успомене

Саша Милетић

Реших да напишем које слово љубве,
ваљда је адреса остала ти иста,
да ти кажем да сам још помало жив,
да ми савест није ни мало чиста,
без тебе ми живот поста облак сив.

Ниси томе, душо, ти нимало крива,
ма, криве су речи, ово лоше време,
капи горких суза у рујноме вину,
наша луда срца јача и од стене,
криве су године што лако промину.

Знам, лудост је ово што пишем ти сада,
али хришћански је опраштати бедним,
верујем, у души остала си иста,
са очима сјајним и осмехом чедним,
да ти бујна коса као некад блиста.

Хтедох да ти кажем да си вечна књига,
омиљени роман с неизвесним крајем,
за опроштај можда постало је касно,
ал’ себе бих теби, још увек да дајем,
да те опет љубим, као некад страсно.

Вратио бих с тобом оне беле зоре,
трчали би сами по пољима боси,
да мазим те руком ко ветар по лицу,
маслачке би брали по јутарњој роси,
смејали се опет за сваку ситницу.

Жељно моје срце само тебе тражи,
иако на њега паде црна скрама,
од кад неста мирис плавог јоргована,
слутили смо, мила, шта ће бити с нама,
и време нам стаде још од оног дана.

Можда ће потећи нека суза сама,
и можда ће писмо изгужвано бити,
пчела можда нисам на твом ретком цвету,
пробуђену љубав ја не могу скрити,
па макар те чек’о и на оном свету.

Говори птица са шумом
И писац са књигом
Говори виолина са гудалом
И рибар са морем

Говори ветар са врбом
И водени свет са реком
Говори дете са трешњом
И лептир са цветом

Говори месец са звездом
И облак са кишом
Говори петао са зором
И слика са зидом

И ми смо говорили
Немуштим језиком
У два неразумљива облика

Да си песма моја
Певао бих и кад ми се не пева
Да си ми сан
Сневао бих и кад ми се не снева
Да сам твоја сенка
У стопу бих те пратио
Да си се растужила
Сунце бих ти вратио
Да си моје вино
Ватру бих угасио
Да сам твоја блуза
Радосницом бих је квасио
Да си звезда моја
Ја бих те скинуо
Да си птица горе
У небо бих винуо
Да си моја река
Пловио бих уздуж и попреко
Да си ми пролеће
Већ бих те дочек’о

Ако је грех
Што сам се за тебе молио
Уста ти росом квасио
Као сенка те пратио
Што ти нисам пролећа вратио

Ако је грех
Што сам ти себе поклањао
У дугим те ноћима сањао
Пред свитање мокар се будио
Што сам ти јастуке беле љубио

Ако је грех
Што сам се за тобом окретао
К’о лептир око тебе облетао
Од туђег ока под своје те крио
Што бих без тебе несрећан био

Ако је грех
Што те од себе нисам одвајао
Ватру и воду што сам ти спајао
Као витез за тебе се борио
И душу ти своју отворио

Ако је грех
Жеља што се роди у трену
Што познадох у теби жену
И то што ти нисам одолео
Нека је грех и то што сам те волео

Скочила си у дубину
Мога ока
И запловила
По плаветном мору

Од тада
Не излазиш из њега
У њему обале
Не постоје

Оно што немаш ти
Tо имам ја
Mожда си рођена без тога
Или си га неком поклонила

Можда си то у реку бацила
Или су ти га ноћи украле
То је можда земља прогутала
Или је у теби закључано

Можда ти је то сунцем отопљено
Или су га оковале зиме
Можда си га продала у сну
Али мени то ниси дала