Vesna Jakšić

И Д Е А Л И

Нема ни Сунца ни таме,
Густа је магла пала
А мене мисли маме
У царство идеала.

Идеали, моји идеали!
Најлепше песме о њој.
Због ње су многи пали,
Ево и ја идем у бој.

Ако погинем тамо,
Не стишајте песме пој,
Ставите каранфил само
Крај узглавља на гроб мој.

На спомен плочи нек` пише
Песма, волео сам стих:
„Био је и нема га више
А живео је попут свих.

Издржао часно у боју
И живети је био рад,
Љубио је земљу своју
И умро поштен и млад“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЗДРАВИЦА

На здравље нам домаћини,
У ваше и у име своје,
Да се наши свуд по свету
У здрављу ко шљиве броје.

Да је свака кућа пуна
Девојака и момака,
Да се наше име чува
И част здравих потомака.

Да нам као родне шљиве
Мајке наше гране шире,
Поља наша да оживе,
Да нам село не умире.

Свака шљива, свака грана,
Свака чаша пуна здравља…
Испијмо је да нас здравље
У болести не оставља.

Све од давног памтивека,
Па до ове данашњице,
Нема нама бољег лека
Од чашице шљивовице.

Подгорино, дедовино!
Поцерино, очевино!
Рађевино, братовино!
Ој Србијо, отаџбино!

На здравље вам и на славље
Шљивовито Појадарје,
Зрновито Подунавље
И питомо Поморавље!
На здравље вам свака гора
Од Крушевца до Сомбора!

На здравље вам баште плаве,
Домаћинских кућа главе.
И у здрављу скупа с вама
Запевајмо о шљивама.

Запевајмо силовито,
Силовито – шљивовито!
Шљивовица ових дана
Да потече из казана.
Да се има за попити,
Један другом наздравити.

Да се може свадбовати,
Крсна слава славовати,
Јер смо и ми, благо нама,
С плавом крви у венама.

На здравље вам родна њива
И бескрајно поље цветно…
Са баштама пуним шљива
Све вам било берићетно!

Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

МАЈКО, ЗАШТО ТЕ ЧУДИ

Мајко, зашто те чуди,
За сузу која ми кану,
За живот који ми дану?
И млеко за моју рану,
Чувах к`о кап на длану.
Мене су убили људи!

Мајко, зашто те чуди:
За ватру у којој изгорих,
За време кад се уморих,
За уста која затворих,
И више ништа не зборих?
Јер су ме убили људи.

Мајко, зашто те чуди;
За снове које сам снио,
За вино које сам пио,
За ноћи када сам бдио,
И с тобом кратко био?
О, мене убише људи!!!

Мајко, зашто те чуди;
За моје предуге путе,
Све моје речи љуте:
Ја једино веровах у Те,
И у усне које ћуте!
Мене су убили људи!!!

И зато нек те не чуди,
Што људе за све кривим,
Зато што више не живим,
Што се ничему не дивим.
У овим облацима сивим.
Јер су ме убили људи!!!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

                   ЗНАК СЛОБОДЕ

Још знак слободе, детињи је плач,

Јер песма не х`те на усне да слети.

Још ми је крвав покољ на памети

И изнад главе уздигнути мач.

Још знак слободе, детињи је плач

И тиха песма уплашене мајке.

Још памтим покољ из „Крваве бајке“

И на стратишту покошену нејач.

                                               Аутор: Миломир Обрадовић

                                                    Деч, Палих бораца 74

РАДОЈЕ

Радоје сине, Радоје,
Чујеш ли сине Србине,
Како те мајка дозива
У ноћи пуној чемера
Са стрепњом у својим грудима.

Већ чујем сине Радоје
Како си целу Србију,
На челу војске прешао
У црним војничким чизмама
С Божјим именом на уснама.
Тако те отац светов`о
Кад си у Босни четов`о.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

        ЖЕЉА

Хоћу да слушам

Шапат својих њива

И жубор воде

Што лагано тече.

Треба ми слатки

Мирис сувих шљива

И једно рујно

Септембарско вече.

Хоћу још једном

Месечина сива

Да падне поврх

Крошњи моје шуме

И да ме мајка

Од куће дозива

Звиждуком каквим

Још нико не уме.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЗАШТО МИ КАЖУ …

Зашто ми кажу да на те не личим,
Када то тачно није.
Очи су моје боје као твоје
И моје срце као твоје бије.

Зашто ми кажу да на те не личим,
Кад нам је коса скоро сасвим иста,
Чело и веђе и два иста носа
И осмех исти са усана блиста.

Зашто ми кажу да на те не личим,
Мама, кажи ми, ти то знаш.
„Личиш ми сине пуно на тату“
Рече: „И тата је ваљда наш“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ПРОСИДБА

Ово сам спевао у заносу сетном,
Љубљеној жени под прозором њеним,
Кад сам јој шаптао у вртићу цветном,
Како је волим и да ћу да је женим.

Она се само насмеја и рече:
„Да л` ниси можда мало више пио,
Молим те дођи неко друго вече,
Само кад сасвим будеш трезан био“.

Вољена госпо, љубим те до гроба,
Заносно, као што те нико није.
Ти си од мене направила роба,
Који је пијан кад ништа не пије.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74