Balada o ženi što čeka


Sreo sam je na pustom peronu stanice
U koju vozovi odavno ne svraćaju.
Imala je lice anđeoski blijedo
S tamnim očima iz kojih vatra izbija
I onako, ovlaš, šalom prekrivena
Ličila je na likove sa starih fresaka,
Ovdje i ovom vremenu nije pripadala,
A tu je stajala, stajala I nešto čekala.

Pitao sam je koga i zašto čeka
Tu na mjestu gdje niko ne prolazi,
Ona se, ni ne pogledavši me,
Blago osmjehnula, onim osmjehom Mona Lize
I tiho, gotovo nečujno prošaputala ;
” Moju Ljubav, čekam moju Ljubav.”

” Zašto baš ovdje na mjestu gdje niko ne dolazi ?”
Pitao sam radoznalo .

” Znaš, moj život je pust peron,
U njega više niko ne svraća,
U njemu više ničega nema, ničega
Sem moje Ljubavi , sem Njega.
Čekam, jer, još u tu Ljubav vjerujem,
Jer ne priznajem da su prave Ljubavi tužne,
Jer ne priznajem da ima nemogućih Ljubavi.
Čekam, jer, rekao je da sam njegov život,
Njegov svijet, njegovo sve.
Čekam, jer moje srce i moja duša vjeruju
Da je krenuo ka meni
Prelazeći sve prepreke i sve barikade
Jer, ja ne vjerujem da išta i iko
Spriječiti Ljubav može,
Jer, ja ne vjerujem da Ljubav je patnja,
Neostvaren san ili paklena bol.
Može, da može biti odbačena, zgažena,
u prošlosti ostavljena, neuzvraćena,
ali, tada se to ne zove Ljubav i
Ljubav nikad ni bila nije.

I zato čekam, čekam moju Ljubav
Jer, ona je iskrena, velika i prava,
Čekam da osjeti otkucaj moga srca,
Da zaviri u dubinu duše svoje,
Da prizna da ne postoji ni nemoguće
Ni ne može, ni ne ide,
I da dođe da me zagrli
Da me ugrije I kraj mene ostane.
On jedini zna put do perona
Na kojem vozovi više ne staju,
On jedini zna kako do mene stići
I ja ću čekati, jer ne, ne mogu, ne želim
Vjerovati da nikada neće doći.”

Šapat se gubio u vjetru,
Jedna joj se suza omakla
Niz blijedo lice,
Nemoćan pred tim bolom
Krenuo sam dalje
Osjećajući se poput bijedne kukavice.

Ja sam samo svjedok vremena,
Stranac što napisa priču o ženi toj
Nemoćan da odagnam njenu bol
I poželjeh, životinjski, snažno
Da sretnem onoga što čekan je
I da ga pitam zašto je dozvolio
Da ga čeka onako, s licem anđela i očima djeteta
Ako u ljubav ne vjeruje i sam
Ako ne vjeruje da sve se može,
Sve što nije odnio smrti dah.

© Nevenka Savić Alispahić

СТРЕПЊА – Десанка Максимовић

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

 

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

© Десанка Максимовић

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Кола га оставише пред бројем четири хиљаде четири оне улице североисточног предграђа. Још није било ни девет сати изјутра; човек је задовољно приметио упрљане платане, квадрате земље из којих су ницали, пристојне куће с балкончићима, апотеку која се налази поред њих, загасите ромбоиде фарбарске и гвожђарске радње. Дугачки и слепи болнички зид затварао је тротоар с друге стране; мало даље, сунчеви зраци су се одбијали о застакљене балконе. Човек помисли да ће ове ствари (сада произвољне и случајне и у случајном односу, као што бива у сновима) с временом, ако буде по вољи божјој, постати непроменљиве, неопходне и блиске. На излогу апотеке била су била постављена слова од мајолике – Breslauer ; Јевреји су потискивали Италијане који су били потисли Креолце. Тако је и боље; човек се није хтео дружити с оним људима који су му по крви били најближи.

Возач му је помогао да истовари кофер; нека жена расејаног или уморног изгледа најзад отвори врата. Не излазећи из кола, возач му је вратио један од уругвајских новчића који му је стајао у џепу још од оне ноћи проведене у хотелу „Мело“. Човек му пружи четрдесет сентавоса и помисли: „Морам поступати тако да се прикријем заборавом. Починио сам две грешке: дао сам му страни новчић, а затим показао да ми није свеједно што сам погрешио.“
Nastavi sa čitanjem “ЧЕКАЊЕ — Хорхе Луис Борхес”

Čekaću te tamo gdje se ne čeka

Ne mogu ti reći
da ću te čekati u našem gradu
sjedeći u našem parku na našoj klupi,
mi nemamo naš grad,
nismo ga nikad ni imali.

Ne mogu ti reći sve one divne riječi
koje govore pjesnici svojim muzama
naša priča nije kao u pjesmama
ja nisam od onih koji mogu
bezuvjetno živjeti u snovima.

Nisam vješta u slikanju ideala
pripovijedanju bajki srećnog kraja
niti romantičnom prikazu svojih osjećaja
i zato ti ne mogu reći
da je našoj sreći presudio neko treći.

Mi nismo nikad bili savršen, idealan par
nisam bila žena iz snova
sve svoje greške dobro znam
i ne mogu reći ( mada bih rad’ )
da si bio čovjek bez i jedne mane.

Mogu ipak jedno da kažem pred svima
a da ni sama ničim ne mogu poreći
voljela sam te i odlazeći
tražeći izgovore i opravdanja
za sve dane one što nas dovdoše do kraja.

I mogu reći i tebi i svima
ljutnja u meni kratko tinja
slab je to bio zid da bi me zaštitio
od svih onih dana u kojima sam živjela
uvjerena da otisak mog dlana, tvom dlanu pripada.

Ne mogu ti obećati da ću te naći
ma gdje i skim god bio
jer dobro znam, odavno nisi sam
nema potrebe da lažem sebe
da me nikad ništa nije dijelilo od tebe.

Jedno ti mogu obećati
bez sumnje da ću riječ poreći
ako nam se ikad igdje putevi ukrste
slomiću svaku želju u sebi
okrenuću se i nestati prije nego me vidiš.

Mogu obećetati da ću te svakog iskušenja poštedjeti
zatomiti zov mojih usana
ako krenu ime da ti izuste, da te pozovu
a ti znaš, to ne možeš poreći
mogu, ja mogu voljeti i neokrenuvši se otići.

Neću trepnuti ako me od bola budeš kleo
neću zaplakati kad me opet pred svima
budeš po blatu povlačio i razvlačio
ti me poznaješ od svih bolje
i dobro znaš da preživljavam i mnogo gore.

Nije to ni ponos ni inat, ni povrijeđenost
ni poniženje više nije
među nama su iskre jače od svega navedenog
ali, ti pripadaš drugom svijetu i drugom životu
a ja nisam spremna za još jednu golgotu.

Ne mogu ti obećati ni da ću te zauvijek
u sjećanjima i u srcu čuvati
razum me polako napušta, a srce,
srce će prestati jednog dana da kuca
i onda te neće biti kao što neće ničeg biti.

Mogu ti, ipak, sa sigurnošću obećati
i svoju časnu riječ dati
čekaću te tamo gdje se ne čeka niko
jer to je jedino mjesto koje mogu nazvati naše
jer to je jedini trag koji ću ostaviti
ako me ikad poželiš pronaći.

Ti i ja, mi nemamo ništa što je naše
ni grad, ni park, ni klupu,
niti na prstu znak da smo jedno drugom sudbina
nemamo istu zemlju, ni isti jezik,
nemamo ništa sem tog jednog mjesta
mjesta gdje se niko ne čeka.

Ali, ako ćeš i tamo da baneš i kažeš
kako si tu jer ne možeš iskušenju da se odupreš
kako ljubav nije ono što je među nama
nemoj, nemoj ni tamo da me tražiš
ostani na svojoj strani čekanja
ostani tu gdje je sve lijepo, čisto, gdje je sve „istina“.

© Nevenka Savić Alispahić

САСТАВЦИ – Рајица Драгићевић

САСТАВЦИ

чекао сам те у саставцима
где дочекују се привојска и наша
дан ноћ чекао и призивао
а нисам знао да ли ћеш доћи

да ли си као митска праља
занета бељењем платна
мало узводно на перилу
или у бакчици нашој пређу снујеш
или јездиш облаком
спремна да банеш да изненадиш
тек
да и чекању буде као једном
кад угледали смо се и дуго остали неми
чекао сам
док кроз нас шумећи љубав текле су
воде белошеве
красиног брда малишевца косовине
дебелог јасена брежђа ђоковина
као воде вавилона
као вавилона воде

Рајица Драгићевић