Category: Dragojlo Jović

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

•                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
• Што ми мајко рече кад сам дете био,
• Ајде устај сине, време ти је поћи,
• Сад те живот зове, сан се дуго снио.
• Понеси само прамен месечине,
• Да по некад,  у ноћи ти светли,
• У том Свету белом другачије све је,
• Буде те трамваји, не сеоски петли.
• Сачувај доброту у дубини душе,
• Недај да те пороци и светла уруше,
• Кад ти тешко буде, оџака се сети,
• Црепуље и сача и наших врлети.
• Недај нигде ником нити грам поштења,
• Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
• Даруј душу своју вером прочишћења,
• Нек ти срце светли ко на дан крштења.
• И низводно сине своју срећу тражи,
• У новом смо веку све је више лажи,
• На кораку сваком опасност те чека,
• Храбро крочи напред, то је за човека.
• У грамзивом свету сачувај се сине,
• Не дај да ти душу поједу висине,
• Са неродних њива хранила те мајка,
• Зов Вука у ноћи беше успаванка.
• А кад једног дана године те стигну,
• Кад опет пожелиш мирис наших брда,
• Завичај те, увек радо чека,
• Свет призива  дете, а враћа  човека.
• Док залазак сунца са свог прага гледаш,
• Прелистај сећања и подвуци црту,
• Потомцима својим са поносом кажи,
• Нек низводно иду, нек се не окрећу,
• Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара,
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у „бој“ да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним,
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати,
Како живот боли  и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре,
Кад смо са љубављу палили њих.

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

Љубав и вино као отров живи

Joш осећам укус вина,
Сласт усана твојих са мало кармина,
Још сва чула бурно затрепере,
Кад се вино, точи испред мене.

Тад венама крв појури,
Као некад у младости,
Кад јој вино снагу даје,
Па летесмо од радости.

Навиру ми успомене,
У вину смо тајне крили,
И сад чашу кад подигнем,
Знам да смо као једно били.

Још две чаше црног вина,
Донеси ми хеј крчмару,
Да из једне вино пијем,
А у другу сузе лијем.

Нека вино њене чаше,
Моје сузе ноћас блаже,
Нек лајавац Месец жути,
Оде зором да јој каже.

Нек јој каже да за столом,
Њена чаша пуна стоји,
Малигани са сузама,
Више нису мелем рани,
То је сада отров живи,
Црног вина и љубави.

Али и тај отров живи,
Нећу ноћас ником дати,
Кад последња суза кане,
Сам ћу чашу испијати.

Кад остану празне чаше,
Без љубави и без вина,
Ту на столу крчме старе,
Нисмо први нити задњи,
Што испише своје наде.

Нек нестанем са том чашом,
Из које је некад пила,
Нека вино са сузама,
Анђеоска да ми крила.
14.2.2019.

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА

У глибу смо земљо моја мила,
Баш као пре стотину лета,
Кад су храбри преци наши,
Бранили те од бајонета.

Где год крв је Српска пала,
Ту Заспанка цвеће ниче,
Од јунаштва предака нам,
Остале су славне приче.

Опет силе и зликовци,
У Србији жртву траже,
Опет Српске крви жедни,
Да нас сатру хоће бедни.

Колико је Српских глава,
За слободу и част пало,
Све од Крфа до Триглава,
Заспанка би цвеће цвало.

Зато Срби браћо драга,
У слози је наша снага,
Недајмо се зверињаку,
Да нам с главе скине длаку.

Кад сви мисле да је пала,
Српска деца тад се буде,
Цвет Заспанке док изниче,
Српски ратник громко кличе.

Не дамо те земљо мила,
Да ти ико ломи крила,
Цвет Заспанке и Божура,
Деци твојој снагу дају,
Да ко некад у јуришу,
освајача протерају.

Свака стопа земље ове,
Брањена је много пута,
Животима Српске деце,
све до задње капи крви,
И сад опет кад кидишу,
нит су задњи нит су први.

Нек још једном зубе сломе,
Вук, аждаја, сви кулови,
Белосветски освајачи,
Арбанаси и кољачи,
Нек из гроба свога претка,
Jезом грозном опет чују,
Србија је Света земља,
Србија је загонетка.
11.11.2018.