Category: Dragojlo Jović

Промоција часописа ПУТЕВИ КУЛТУРЕ број 29

586 пута прочитано

Slike na Fejsbuku

У елитном простору хотела Голф у Крушевцу, 31. 5. 2019. године, одржана је промоција Часописа за културу и уметност ПУТЕВИ КУЛТУРЕ број 29 који издаје Културни центар Крушевац. На промцији је учествовао велики број крушевачких песника, прозних писаца, афористичара, сликара и ствараоца у другим профилима уметности. У овом броју часописа су заступљени и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић, Градимир Карајовић и Михајло Ћирковић. Програм промоције осмислила је и водила уредник часописа Јелена Протић-Петронијевић, све пристне је поздравила Виолета Капларевић – директор Културног центра Крушевац, а запажено излагање о сликарству  имала је Марија Стојадиновић – уредник КЦК. Погледајте видео и слике са промоције. Видео је снимио Славиша Паунковић, а слике Стефан Кнежевић.

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ
Нижу се године живота наших,
Прашина лагано на прошлост пада,
До јуче имасмо милион жеља,
А сад се чува још једна нада. Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60850

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић

158 пута прочитано

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

  •                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
  • Што ми мајко рече кад сам дете био,
  • Ајде устај сине, време ти је поћи,
  • Сад те живот зове, сан се дуго снио.
  • Понеси само прамен месечине,
  • Да по некад,  у ноћи ти светли,
  • У том Свету белом другачије све је,
  • Буде те трамваји, не сеоски петли.
  • Сачувај доброту у дубини душе,
  • Недај да те пороци и светла уруше,
  • Кад ти тешко буде, оџака се сети,
  • Црепуље и сача и наших врлети.
  • Недај нигде ником нити грам поштења,
  • Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
  • Даруј душу своју вером прочишћења,
  • Нек ти срце светли ко на дан крштења.
  • И низводно сине своју срећу тражи,
  • У новом смо веку све је више лажи,
  • На кораку сваком опасност те чека,
  • Храбро крочи напред, то је за човека.
  • У грамзивом свету сачувај се сине,
  • Не дај да ти душу поједу висине,
  • Са неродних њива хранила те мајка,
  • Зов Вука у ноћи беше успаванка.
  • А кад једног дана године те стигну,
  • Кад опет пожелиш мирис наших брда,
  • Завичај те, увек радо чека,
  • Свет призива  дете, а враћа  човека.
  • Док залазак сунца са свог прага гледаш,
  • Прелистај сећања и подвуци црту,
  • Потомцима својим са поносом кажи,
  • Нек низводно иду, нек се не окрећу,
  • Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60785

OPET NEKA VREMENA STARA *Dragojlo Jović

140 пута прочитано

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара,
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у „бој“ да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним,
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати,
Како живот боли  и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре,
Кад смо са љубављу палили њих.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60682

ЖИВОТ ТЕЧЕ *Драгојло Јовић

167 пута прочитано

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60568

BOŽUR – Dragojlo Jović

155 пута прочитано

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60447

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић

219 пута прочитано

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60241

ПРОБУДИ ЗОРУ – Драгојло Јовић

155 пута прочитано

ПРОБУДИ ЗОРУ

Србине брате пробуди зору,
Па крени у њиву што је у корову,
Заори бразду у земљу нашу,
Обради је нежно ко најлепшу снашу.

И не хули на Бога и не љути време,
Што ти на леђима остаде бреме,
Да прадедовско огњиште чуваш,
Наслеђено браниш од злотвора сачуваш.

Сачувај у недрима ватру сељака,
И снагу Вука у телу горштака,
Још једном рукаве брате засучи,
Дланове пљуни па шуму крчи.

Тамо где некад била је бразда,
Сад више ни стазе за пролаз нема,
Све се урушило и са земљом срасло,
Најлепше воћке шибље је обрасло.

Знам да можеш, а знам и да хоћеш,
Да знојавим челом и снагом целом,
Огњишту своме ватру повратиш,
Икону славску златом позлатиш.

За тебе ноћас стихове пишем,
За Васкрс села живим и дишем,
И зором сваком Богу се молим,
Селу се враћај Геџо Србине,
Тамо је све наше и све што волим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60174

MILOSRDNI ANĐEO – Dragojlo Jović

180 пута прочитано

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59973

LJUBAV I VINO KAO OTROV ŽIVI – Dragojlo Jović

151 пута прочитано

Љубав и вино као отров живи

Joш осећам укус вина,
Сласт усана твојих са мало кармина,
Још сва чула бурно затрепере,
Кад се вино, точи испред мене.

Тад венама крв појури,
Као некад у младости,
Кад јој вино снагу даје,
Па летесмо од радости.

Навиру ми успомене,
У вину смо тајне крили,
И сад чашу кад подигнем,
Знам да смо као једно били.

Још две чаше црног вина,
Донеси ми хеј крчмару,
Да из једне вино пијем,
А у другу сузе лијем.

Нека вино њене чаше,
Моје сузе ноћас блаже,
Нек лајавац Месец жути,
Оде зором да јој каже.

Нек јој каже да за столом,
Њена чаша пуна стоји,
Малигани са сузама,
Више нису мелем рани,
То је сада отров живи,
Црног вина и љубави.

Али и тај отров живи,
Нећу ноћас ником дати,
Кад последња суза кане,
Сам ћу чашу испијати.

Кад остану празне чаше,
Без љубави и без вина,
Ту на столу крчме старе,
Нисмо први нити задњи,
Што испише своје наде.

Нек нестанем са том чашом,
Из које је некад пила,
Нека вино са сузама,
Анђеоска да ми крила.
14.2.2019.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59941

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА – Драгојло Јовић

231 пута прочитано

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА

У глибу смо земљо моја мила,
Баш као пре стотину лета,
Кад су храбри преци наши,
Бранили те од бајонета.

Где год крв је Српска пала,
Ту Заспанка цвеће ниче,
Од јунаштва предака нам,
Остале су славне приче.

Опет силе и зликовци,
У Србији жртву траже,
Опет Српске крви жедни,
Да нас сатру хоће бедни.

Колико је Српских глава,
За слободу и част пало,
Све од Крфа до Триглава,
Заспанка би цвеће цвало.

Зато Срби браћо драга,
У слози је наша снага,
Недајмо се зверињаку,
Да нам с главе скине длаку.

Кад сви мисле да је пала,
Српска деца тад се буде,
Цвет Заспанке док изниче,
Српски ратник громко кличе.

Не дамо те земљо мила,
Да ти ико ломи крила,
Цвет Заспанке и Божура,
Деци твојој снагу дају,
Да ко некад у јуришу,
освајача протерају.

Свака стопа земље ове,
Брањена је много пута,
Животима Српске деце,
све до задње капи крви,
И сад опет кад кидишу,
нит су задњи нит су први.

Нек још једном зубе сломе,
Вук, аждаја, сви кулови,
Белосветски освајачи,
Арбанаси и кољачи,
Нек из гроба свога претка,
Jезом грозном опет чују,
Србија је Света земља,
Србија је загонетка.
11.11.2018.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59823

Pages: 1 2 3 4 5 Next

Load more