Category: Gordana Knežević

DO NOGU

Potučena do nogu,
u ovom prostoru ograđenom
bršljanom mog razuma,
u ovom prostoru
između dva noćna nesmiraja,
u milosrđu s bludnim maskama
i obeščašćenim jutrom,
ja varam
i lažem
i kradem poslednje rezerve
svoje dobrote.

Na klizavom pristaništu misli
mahnito važem
sve svoje ZA i PROTIV,
otkucavam vreme na usnama,
i više ne prepoznajem
disanje moje kože,
ni otkuda ova stišnjena tuga
u lancima nemuštog jezika.

Škripi tišina kao zarđala kapija
u razbaštinjenoj oporuci
gole mahovine,
gubimo vezu sa svetom i sobom,
ušuškani u nedovoljno
razvijenu koprenu
jedinstvenog otkucaja srca.

Potučena do nogu
govorim DOSTA a mislim JOŠ,
častim te pogačom i solju
u nošnji tkanoj od
iskričavih uzdaha,
i ispraćam te kao gosta
u sebičnoj nasladi
zgaženog oprosta.

(C) Gordana Knezević

DO LJUBAVI…

Čega se bojiš?

Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.

Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečane šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.

U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac-prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezagađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.

Pokušavaš da odoliš?

A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.

Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.

Do ljubavi…

(C) Gordana Knežević