Category: Lepa Simić

Pesme nedelje jun 2016 bira – Lepa Simic

PUTUJEM –  Eleonora Luthander

Amadeusu

Putujem da vidim
srećnu
sebe
na slici
u gradu
koga sam kupila
sedmicu dana

U hotelu
sa malo zvezdica
ja sam ona najveća
na recepciji
mi se klanjaju

Pomilujem namešten krevet
kao da sam mu prva
i poslednja

U bagažu nosim
svoj srpski jezik
isplažen

Putujem
jer mi je pustinja
rekla: “Volim te”
a Lorens od Arabije
dao tajni znak

Kao lutajuća kamila
prelazim puteve

Naročito noću –
oni ne znaju
kada ću da ih
pređem…

Putujem
i nosim
svoju zabranjenu ljubav
kao kozje minđuše
Lepa je ali se ne odvaja
od mene
i đed bi se radovao
ne mora više
puškom
me da čuva

Putujem
da budem ponovo
đevojka
nevina i isprošena
i da se za mene
nudi
karavan kamila
i šaka dukata

Putujem

© Eleonora Luthander

 

СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО – Спасоје Ж. Миловановић

може се рећи било шта
и кад то нема смисла
барем не за мене
али са мном се не прича тако

ја сам плодан мушкарац
евнух
животиња
како се хоће
и чиним све
и било шта
али са мном се не прича тако

слабашне истине
просте истине
туга за једне
лудост за друге
ко још очекује вечност
у сред борбе прса у прса
на нож
на зуб
али са мном се не прича тако

заиста
заиста ти кажем
ово је јутро као ти
женски крикови и брашњаве речи
дечији гласови у збору
шта си
шта си то од себе учинио
и коначно разумем јова
али са мном се не прича тако

и ово што ти стављам у уста
није ни нафора
ни вино
ни мобилни телефон
ово ја плодим твоје речи
или ме свемоћно прождри
али са мном се не прича тако

© Спасоје Ж. Миловановић

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ – Драгојло Јовић
Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом, нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.  

Ајд  још ноћас друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима, што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку, за боеме нема среће.  

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала. 
 
Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други, испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им,  младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара,  сетиће их на боеме.

© Драгојло Јовић

Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.

 

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.

По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.

Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…

Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.

И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…

© Живота Трифуновић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/52426

S Prolećem – Lepa Simić

s prolecem

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51952

BOŽURI – Lepa Simić

RUMENE SE BOŽURI
                     Na radost pravoslavlja

Usnila sam polje božura
Zaspale njive u brazdama
Tiho hujanje ptica po zelenoj šumi

Na pašnjacima belo stado
I pune njive kopača

Nad levom obalom reke Pećke Bistrice
Prosula se svetlost
Ikone svetaca zasuzile

U snu videh devojčicu
Igrala se malom barbikom
I pevušila
Oj Kosovo, Kosovo…

Zora je svojim zlaćastim zracima
Odgurnula noć u stranu
Budna oslušnuh vetar kako šeta
Kroz gnezda lastavica

Puštam misli da lete

Lepa Simić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51947

Pesme nedelje maja 2016.-bira Lepa Simic

ГДЕ   МИ   ЈЕ  ДУША –ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ

 

На међи груде моје,

сагнуте главе стојим

Чујем шапат утваре

Не тражи,
више ништа није твоје
Питам,
која је ово земља?
С којe сам ja планете?
Чије сам дете?
Ко ми је мајка?
Станите,
ви бедни људи!!
Ту ми је колевка!
Ту је моја мајка !
Ова брда су њене груди!
Познајем мирис њен!

Немирна душа,
стално ове међе снива!
У безнађу лутам,

у зидине ударам,
Тражим!
Где ми је душа?
Питам вас?
Ви нељуди у Човечјем телу,
што присвојисте земљу,
колевку,
мајку моју.
Где ми је душа…
где ми је душа…

ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ 

DUŠA JE ŽIVOTNA OSOBINA – Milka Vukić

Procvale dugine boje…

Kroz nebeska plavetnila

Pokrila je magla teska….

Ljudska greska!?

.

Zagrmise vjetrovi,

Isplakene kise presusise…

Uznemirise se ptice I mravi…

U nesreci svi su sami.

.

Ipak svanuce….

Svevisnji svetlost poslat ce…

Ozivjet ce sve iznova….

Nada je u dzepu strpljiva.

.

Smirena ljubav je trajna…

Andjeoska krila neslomljiva,

Blagoslov sve obnavlja…

Dusa se na duse oslanja.

.

Dusa zivot radja I uzdize

kroz oblake zivotne promaje….

Dusa je zivotna osovina

Vjerom I duhom rotirana.

 

НЕ МАРИ ЗА МЕНЕ – Кристина Анђелковић

Не мари за мене,пусти самотњака.
Зар волети можеш његове тишине?
Не гледај у очи потмулог чудака,
његово је срце ковчег пун прашине.

Не мари за мене,зашто би да трунеш?
Пустињак је варан самовању вазда.
Кораке му неме пратити не умеш,
нит’ слушати песме што од муке сазда.

Не мари за мене,нашто ће ти беда?
Зар да ходаш са мном ка литици смрти?
Осећања своја самотњак ти не да.
Не мари за мене,траг љубави утри.

Не отварај ковчег прашњави и стари.
Остави ме саму,за мене не мари.
K.A

 

ДИШЕМ – Невена Милићевић

Некад кратко, искидано,

некад дубоко,

смислено…

Дишем и кад мислим да не дишем.

Чини ми се понекад

да знам смисао,

не знам да ли си некада

тако удисао?

Јасно, с циљем,

као да гледаш свет из ваздуха.

Некад дишем на силу.

И моји удаси су тада јачи.

Као роб, кога господар тлачи,

ја тад дишем пркосно.

Тако дишем кад заборавим

да удасима миришем читав свет.

И сетим се да смисао никад није изузет

ако га ја не умем спознати.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51943

Pesme nedelje aprila 2016 bira Lepa Simic

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

Драгољуб Дади Миладиновић

Верујем у јуче –  Зоран Христов

Mој град, знате,
има железничку станицу.
То је место где све стиже на време.
Осим возова!
Што је, чак, и добра ствар
јер, можда тако ухватимо последњи,
ако, уопште, наиђе.
Хтео сам, данас,
да купим карту за боље сутра.

Дођите, јуче,
рече ми љубазна благајница.
Данас су, код нас, избори
па ће то, ваше, сутра да закасни
као што, по устаљеном реду вожње,
касни и брзи из Солуна за Љубљану.
По возном реду
са наше станице
данас крећу обећања
за њима путују лажне наде
а испраћају их
аплаузи одушевљења.
За пар година овде ће стићи
воз изневерених очекивања
кога ће дочекати
одушевљене гомиле празних душа
програмски убеђене да баш то
што долази треба да сачекају
и бурно поздраве.
Уколико вам одговара
неки од полазака,
резервишите место на време.
Сви би да ускоче у неки
од понуђених вагона
а ту су, примећујете, и избеглице.
Кажу да, од демократије
беже у крило демократији.
Захвалио сам се на љубазности
и кренуо у јуче звиждећи
Oh, I believe in yesterday
Битлсе, ипак, нико не може да замени.
Зоран Христов

 

КОЛИКО МУКА – Љубодраг Обрадовић

Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.

Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.

Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.
Љубодраг Обрадовић

OČIGLEDNO – Radomir Todorovic

Očigledno da nemam pametnija posla!
pišem pesme mira i ljubavi i neke priče,
Ne razumete šta hoću to sada od sebe
ili možda znate, samo se pravim naivan.
Nekada su bile dobre godine a sad ?
Kao u srećna vremena kada sam voleo.

Pola mog života je u tebi, a druga polovina,
generacija kada smo bili mladi i lepi i ludi,
.Ah zivote kako prolazis brzo, najbolje godine
za zivot 1970 do 1988 godine, za svaku priču!
tada život nikog nije zaobišao, koliko emocija,
može da stane u pesmu i u to prošlo vreme.

Uhvatilo me ludilo i neka slatka nostalgija,
počeću i ja, Jugoslavijo, zemljo moja mila,
kako su se cure okretale zamnom, malo sutra,
ma foliram se iz očiju su mi krale, šta su htele.
I ja sam urlao, Srbija Srbima, Hrvatska Hrvatima,
u školi prepisivao i bežao sa dosadnih časova.

Za koga navijam pitaju me samo deca, ne znam,
nije mi cilj provokacija ne navijam za Zvezdu,
ne navijam ni za Partizan, za neki pravi tim,
ja sam živi dokaz da sport nije sve što se voli,
ja vidim neko dete… puno alkohola i droge,
leci se, ima neku terapiju, bez dijagnoze.

Neko dete je selo za kompjuter, a lopta ?
Igra Fifu i fudbal, košarku sa džojstikom,
tatu vidi za praznike ili za 18 rodjendan,
da se otvori, možda ako je pri nekoj lovi,
ako nije ostao bez posla i u bedaku je.
u vreme elite djubretara i srpske mafije.

U restoranu. Konobar! a gde su vam vrata,
ja bih da platim i da izadjem ako može,
ja sam čovek koji puno pije i sluša džez,
a što nisam više mali, poraslo je dete,
a bio sam tako ružno i dosadno derišete,
na slikama uvek u pozadini, zbog ušiju.

Ja još mogu natrag, napred nikako, padam,
naježim se kao da tek dolazi jesen i zima,
raspadam se kao Jugoslavija, još nepriznat,
neko će me već ubiti, ustaše, četnici ili balije.
jer navijam za ljubav, njima u inat. Srpski ?
Znate volim vas i pesme koje bude sećanja.

Moj prijatelj ima dobru rakiju i lepu ženu,
kaže da mu ljubav nije presušila, još traje,
kaže ima jednu malu iz Niša, laže, udala se.
Kaže za ljubav kilometri nisu neki problem,
da nije ba iz Sarajeva, već lik bre iz Beograda.
Morao je da naglasi da se bolje razumemo.

Ima nas svakavih na svetu i u zemlji Srbiji,
a za druge države me briga, njihova bagra,
meni su oči opet crvene od suza ne od košave,
meni su na glavu i bombe bacali, jebem im,
al neću, neću da pišem himnu budalama i
pišam ko planinar i biciklista, humanista.

Jadnike ne piše više niko, ni rat i mir,
zašto više nema tako dobre muzike? Ili ima?
Dobar savet brate, uzmi pivo i ne razmisljaj…
Ja se tako osećam, bolje da brzo završim,
oči su mi već crvene od dima ili od košave,
mene sad sve deli do vas i granice i ratovi.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51936

Pesme nedelje marta 2016 bira Lepa Simić

МЕЂЕ – Светлана Биорац Матић
Још деди нокти не помомодреше
а стриц и отац
кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове…

Стрина и мајка
пребројаше све кашике
шерпе и лонце
распараше ткане ћилиме,
преломише и колач славски
на равне части…

Посвађаше се
око старог дуда
под којом смо некад
крунили звезде
ушушкани у у топло повесмо
кукурузне свиле
и пили ширу
што се цедила
из тек смуљаног грожђа…

Писну гугутка у гнезду
кад прва псовка паде.

Зајаука икона,
залајаше сеоски пси…

Развезаних марама
жене стадоше
пребирати по клетвама.

После смо
окретали главу једни од других
тражили рођене
у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и миловали кришом погледима.

Однесоше године
свадбовања и рађања,
занемели
више се нисмо ни сећали
црног дуда међаша,
ал ћутњу нисмо успели
расточити.

Кад се низ друм
разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете
затекох оца како нариче
и тражи ону половину срца
заплетену у међама.

А оне зарасле у корове
куће испрзниле
па
чекају да се вратимо
са све четири стране
на које се у ћутњи
разиђосмо.

Један до другог
под старом липом на гробљу
стриц и отац
поравнали међе.
© Светлана Биорац Матић

POTOP – Milovan Petrovic
Valjevska Gračanica.

Mart mesec 2016-te godine.

Nabujale reke u proleće
izlila se korita po svuda
mutna voda polja poplavila
potopljena moja rodna gruda.

Već danima kiše ne prestaju
i nebo se otvori nad nama
kiše liju, te nebeske reke,
ko se igra Božjim slavinama.

Prazna sela vodom potopljena
niodkuda tu pomoći nema,
sela prazna zaseoci prazni,
o Srbijo da nije po kazni?.

Mnogo si se Bogu zamerila
što se nisi njemu pomolila.
Što ti crkve odavno su prazne,
zar se pitaš zašto tol’ke kazne.

Tonu sela, Gračanica tone,
to anđeli hoće da je sklone,
da je sklone ako nam ne treba,
zato kiše padaju sa neba.

Pomoli se moj narode Bogu
i napuni crkve svekolike
Bog će tad nam grehe oprostiti
zavrnuti slavine velike.

Milovan Petrović

Pesma posvećena Valjevskoj Gračanici.

ПЕСМА ЗА СВАКОГА
“ЗАПАМТИ“ Миладиновић Сандра

Немој да ме саветујеш
Још мораш да учиш
Још мораш да патиш
И док скриваш невидљиве сенке
Док умиреш изнутра и мислиш да се
Небо стрмоглавило по теби без разлога
Да нема излаза док као сенка ходаш
Док не преживиш пустињу очајања
Док не исплачеш море туге
Немој да ме саветујеш, немој да ми се јављаш..
Али ако ти треба раме за утеху, сламка спаса…
ЗНАЈ УВЕК САМ ТУ, УВЕК….
ЗАПАМТИ…
(с) Миладиновић Сандра

SUZO MOJA – Kristina Andjelkovic

Suzo moja da me nije,na cija bi nedra pala?
Kome bih svu ljubav svoju za zivota obecala?
U tebi su stihovezi sto na srcu mome leze.
Suzo moja da me nije,i njemu bi bilo teze.

Cijem bi se oku dala kada treba jadovati?
Ko bi mu se znao s tobom uz osmehe radovati?
Cija li bi ruka tada da obraze njemu mije?
Ni ti ne bi postojala,suzo moja da me nije.

Sirotan bi i on bio,i beskucnik vazda kleti.
U cijem bi srcu mog’o sem u mome poziveti?
Ne brisem te suzo nikad,svo bogatstvo je u tebi.
Suzo moja da me nije,ni ljubavi bilo ne bi.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51697

Pesme nedelje februara 2016 bira Lrpa Simić

 

ПИЈЕТА –  Александра Лутхандер

Сваки сусрет с мушкарцем је
Пијета
Мадона губи кога је родила
жена губи кога је волела
Сваки сусрет два бића
је Пијета*
у наручју свако љуља
одсутност
света

© Александра Лутхандер

 

Give me pain – Немања Рашета

Можда не могу ја без бола,
Можда ми је он неопходан,
Можда је истина сурова и гола,
Да сам без бола бескористан.

Можда мом срцу треба немир,
Можда другачије не функционише,
Можда му треба патње додир,
Да би могло истински да дише.

Можда не знам без ожиљака,
Можда се из њих душа храни,
Можда за ме није судбина лака,
Нити безбрижне ноћи и дани.

Није то спознаја нимало пријатна,
Али изгледа да све што вреди,
Настаје из тешких удараца и рана,
И када тескоба на души седи…

© Немања Рашета

 

NEBO – Svetozar N Popovic

Ovo je moje nebo

Ovo je moj pogled u ogledalo

Ovo je moje nasleđe od Boga

Ovo su mi ostavili đjedovi

Ovo su mi očevi poklonili

Ja ga nijesam sačuvao

Da ga darujem pticama

Pa da osjećam njihovu slobodu

Moje je nebo kao dar časnima

A prokletstvo silnima i moć nemoćnima

Ovo je nebo za Boga stvoreno

Za sunce plavetnilom svedeno

Za mjesec sjenkom osjenčleno

Zvijezdama na tacnu postavljeno

Ovo je nebo u nama rođeno

Hoću da ga vidim da ga pogledam

Hoću u mislima da ga opipam

Hoću u zvijezdi među zvijezdama

Skrivenog u liku prošlosti da ga prepoznam

Hoću nebo za ptice s malim i velikim krilima

Hoću nebo daleko od tvojih aerodroma

Sa kojih uzlijeću neke poruke bez kajanja

Dok ih mi molimo oni otjeraše ptice

Otjeraše ih daleko iz naših sjećanja

Neću silu silnike i besčasnike

Neću sluge i svačije poslušnike

Hoću da volim ono što treba voljeti

Voljeću i ono što je tvoje a nije tuđe

Hoću bogate časne i ponosne istine

Necu siromašne i silom osiromašene vlasnike

Hoću moju i tvoju stvarnost i njihovu propast

Da u krilu onih koji su ih skratili za juče

Ne brane sjutra njihovim novim letovima

Hoću nebo za ptice

Neću besmisao čelik i nesreće

Nedam da lete nedajte ovo nebo

Ono je stvoreno za pice

Za molitve i pogled u istine

Nedajte da nas nadlijeću tuđe ptice

 

ДЕТИЊСТВА БЕЛУТАК – Срећко Симић

Кад се једном запутим
траговима расутим,
путељцима сећања…..
и стари албум отворим?
Прво ћу да свако сутра затворим
чак ћу престати и да слутим
када ме с јутра
успомне понесу…
Како су плодне моје равнице
и под стрехама белих кућица
гнезде се птице
а у брегове
априлско сунце топи закаснеле снегове
Још ме из далека
на кућном прагу мајчин загрљај чека
и нека се топла туга
док се над реком надвија дуга
из њених очију огледа.
Како ме милина обузме
када се обамрла мисао без борбе преда
сну у сенци старог дуда
а гласови драги долазе у откосе ветра
и све су ближи,
и свуда
процвао јоргован мирише
и у баште
док за летом пролеће уздише
датињству отварам прозоре маште
и док ме младост из прикрајка зове
у врбаке
оживљавам витезове
у брзаке
пуштам папирне бродове
за гусаре и пирате
док ме у стопу године вребају и прате
и упорно одбијају да ме врате
у живот прави
А ја ћу ипак да се једном запутим
траговима расутим
путељцима сећања
и стари албум отворим
и да свако сутра на тренутак затворим
бар за тренутак
док оживљавам детињства белутак.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51695

Iz zbirke Najtiše Posvete – Lepa Simić

А ТИ ЋУТИШ, ОЧЕ                                                             Download

Тата, причај ми,
како изгледа наша постојбина?
Чује ли се жамор
српских душа?
Кога си срео? А наша кућа?

Кћери моја, не питај
за наше огњиште!
Ни темељ се не познаје
где је некад био.
Све сравнили са земљом.

Тамо нема ничега више.

Поља опустела,
шума посечена, гробови преорани,
На место цркве, нови темељи,
нема више ни каменог бунара
затрпали га.
Вода им се огадила.

Срео сам своје сестре
и једва их препознао.
Једва.
Можда сам срео и твоје школске другове
другарице, професоре,
ал их нисам препознао.
Ништа више није исто!

Дете моје, уморан сам…
Сачувај топлину мојих речи
за олујне, ледне ноћи.
Пејзаже
и сунце румено као божур,
које милује наше пропланке и поља,
што чекају да им се вратимо,
као ласте!

Чувај успомене.,
Твоје детињство тамо спава.

ЛЕПА СИМИЋ -Цирих

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50839

Iz Zbirke ”NAJTIŠE POSVETE -LepaS

30.BELA HALJINA

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50833

Pesme nedelje januara 2016.Bira Lepa Simic

 

Onoga jutra…  Miro Beribaka

Onoga jutra kada sam pao
onoga hladnog januarskog jutra
kada sam bio posut pjegama mrtvaca
i smiren se prepustio…
čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu
… otvori mi oči…

Onoga jutra kada sam poklekao
stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.-
a na njenom satu
… kazaljke su stale…

Moja braća su padali da mene podignu
padali su i dizali se da me otrgnu iz smiraja
iz kojeg povratka nema
stežući mi ruku
… nisu me dali…

Onoga jutra kada su mi zlatne ruke
otvorile oči
čitao sam imena neznanki i neznanaca
koji meni neznanome darovaše život
prateći svaku kap bratimio sam se sa njima
a ni imena im
… zapamtio nisam…

Onoga jutra kada sam pao
progledao sam,
saznao sam šta je besmisao…
i kako je topao sunčev zrak…
koliki je neba beskraj…
kako je vrela očeva nevješto skrivena suza,
da je i osmjeh materin brižan,
saznao sam koliko imam braće i sestara…
i da se nisam zalud podigao
iz otvorene zemlje
… ispod mene…

© Miro Beribaka

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.

Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.

Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.

Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.

Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.

© Milovan Petrović

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ – Миладиновић Сандра

Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…

Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…

И нека,нека си, ако…!

Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…

Миладиновић Сандра

 

Нестанак – Зоран Танкосић

 Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50814

Hristos se rodi-Srecni vam Božićni praznici. Svako dobro od srca -Lepa

Божић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50492

Srećna Nova 2016-a Da vam se ostvare svi lepi snovi i sve želje – LepaS

srecna

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50360

Pesme nedelje decembra 2015. Bira Lepa Simić

 

НОВЕ…Љубодраг Обрадовић

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!

За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.

Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.

Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.

Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.

Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.

© Milovan Petrović

 

Песма за децу – Srećko Simić

САЊАР

 

Пала је јединица!…

ал` знам,

то је из каприца

што гола три дао сам,

што први до ње стао сам,

што мајске трешње крао сам

 

Сад сам у ћошку.

Сви ме презиру.

Уче прогоне,

родитељи надзиру,-

К`о да сам губав, не дај боже.

 

Нек нешто чине,

Нека се сложе

 

Ал` знам ја те фолиранте

сви би волели таквога клинца,

само се боје да то кажу.

Јер кад о мени лоше говоре,

то друге варају и себе лажу

 

Ја сам, верујте, чудо од детета.

У срцу мангуп,

у души фин.

То што сам слика ружног пачета,

То само варка је

магла и дим

 

Ја!… кад порастем,

немој се секирати,

на мом ће случају паметни докторирати.

Сви ће ме хтети, волети, знати.

Ал` ником,

ето баш ником,

цењени аутограм ја нећу дати.

Па нек се кају,

нека се једу.

Ја ћу над свима однети победу

 

 

МАЛИШЕВАЦ – Раица Драгићевић

кад већ кроз моје снове с белегом сновиднице
протичеш као река
на малишевац се намини
утврду да подигнемо од беле измаглице
опалог лишћа завичајног
песмом дочеканих зора
од смеха разбибриге доколице и прича са извора

да обновимо то узвишење дворац из бајке
на којем у дубоком сну
чукундеда јован ево столеће стражари
да дозовемо га за софру на вечеру
и проџугоримо уз фрулу гусле гајде
о времену давном
да запиљимо о лепоте у његов сахат стари

одатле погледом да узнесемо се на три брда
као у хелади
столовак божац врове
и спустимо низ три речице свете
рзавску кромпирску и красинску
које састају се на једном месту у луци нашој
опасују малишевац и грле као дете

да оживимо станиште у беспућу
што придигли су били моји преци
у варљивом ходу кроз олујно време
па да се огласимо кликтајем као орао
као песмом шева
као песник што се из света расклиманог
из развалине олупине враћа огњишту пределу претку
шуму и хуку реке смештеном у детињство
из којег као пренут старац пева

а заводи ме бескрај
она утврда што читава у песму стане
а прогони ме трептај
куц куц неумитно што одбројава сате дане

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50357

(Bez naslova)

Pročitajte više – Nova knjiga Lepe Simić

Књига Лепе Симић из Цириха НАЈТИШЕ ПОСВЕТЕ у издању Удружења песника Србија кренула је на свој пут до читалаца, а прво се нашла у наручју саме ауторке. Књигу је Лепи у Цирих донела Латинка Ђорђевић, члан Управног одбора ПоезијеСРБ. Погледејте у наставку неколикои фотографија са места где се досада књига појављивала и прочитајте неколико песама из ње, као и рецензије за књигу које су написали Милош Ристић и Љубодраг Обрадовић…

JEDINICE MOJA

Strepi jutro u meni

Kćeri

 spavaš li
sanjaš li sne

satkane od sreće

I kad nema razloga
zebem

Želim da ti češljam kosu
na grudi prislonim
obema rukama

zagrlim

Da mi na poljsko cveće
zamirišeš

na vruć hleb
bosijak

Vilo moja nebeska

Jednom si rekla
Majka je najlepša reč

Činiš me srećnom

© Lepa Simić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50185

Pesme nedelje u Novembru 2015.bira – Lepa Simić

БОСУТ СРЕМОМ ТЕЧЕ-Слободан Цвитковић

Ако негде могу срећан бити,
ако на земљиној кугли има раја,
онда су то Босут и ова села,
овај део мога родног краја.

Док тихо жубори та мала река
поред воде лепоти краја нема.
Мир и спокој увек нас чека
ту, на почетку равног Срема.

Дивна су наша сремска села,
која су по Босуту знана,
улицама њиховим вода тече,
па су у песмама опевана.

Грк је по Филипу познат,
по Вишњићу и име носи,
али Босут селу душу даје
и људима срећу доноси.

За Моровић сви су давно чули
ту се девојке мостовима шетају
док свога драгог чекају,
у бистрој води се огледају.

А Батровци моје село мало
крај Босута давно је настало,
ко се његове ‘ладне воде напио
до судњег дана у срцу га је носио.

Мила река запљускује три села
па им даје чари којих нигде нема,
а из реке подиже се измаглица бела
носи поздрав широм целог Срема.

© Слободан Цвитковић

 

 

GDE ĆU SADA – Milovan Petrović

Okrenuh se, pogledah niz reku
ona tiho prema ušću teče,
sunce sporo za planine zađe,
nad dolinom spuštalo se veče.

Još po negde zrikavci se čuju,
toplo veče u mesecu julu,
reka lenjo poljima krivuda,
ja u sebi predosećam buru.

Nešto tamo odavno me tera,
na puteve iza tih planina,
da napustim reku i dolinu,
zar na putu moja je istina.

A istina ružičasta nije,
na tom putu gde mi mladost osta,
smatrali me večito tuđinom,
gledali me samo kao gosta.

Ja se vratih dolini i reci,
moja mladost u tuđini osta,
al’ me reka ne poznaje više
sad me ona smatra kao gosta.

Gde ću sada kad me niko neće,
kose su mi davno osedele,
shvatio sam ali možda kasno,
da se samo laste često sele.

Milovan Petrović

 

FATAMORGANA-Nena Miljanović

Pod kržljavom palmom nade
U Sahari duše
Žedna ljubavi ili bar njene iluzije
Umotana u burnus samoće
Čekah te
Obećanog…

Obećan si mi u poetskim snovima
(Bogovi snova drže reč)
Ispunićeš mi se
Ispunjavaš se
I dolaziš
Ti ili pesme o tebi
Ne znam  i ne pitam se
Govorim
“Znam da si Ti
i da se zoveš Čekani
Ime ti je u svako zrno peska upisano
Pomisli koliko peska čini moju pustinju”

Govoriš
“Sam sam koliko i ti
I moja pustinja je strašna
U njoj se čak ni ne sanja slobodno
A sanjao sam te krišom
Godinama
U snovima ti je ime Moja Skrivena
Hajde
Ne oklevajmo
Poverujmo”

Poverovala sam
Nastali smo ( da li smo?)
Nestali ( da li smo?)
Oaza smo u pesku poezije
Ili njena zelena iluzija
Svejedno
Pesnikinja sam
I verujem u ljubav
I kad je samo fatamorgana
Od slova na papiru…

copyright ©Nena Miljanović

 

ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ-ЈовДраг

Пишем песму пријатељу драгом,
Вртови су рајски његова адреса,
Мислима ћу стихове слати к небу плавом,
Знам да ће их чути и климнути главом.

Узеше га Анђели јер им такав треба,
Та громада човек праведнога кова,
Што велику душу делио је свима,
А њему шта остане, нек има шта има.

То велико срце издржало није,
А сваку је бољку хтео да прикрије,
Да други не виде да му ишта фали,
И никад не кажу, био човек мали.

Године смо многе провели у причи,
животу се ругали, на шта све то личи,
И кад тражих друга, кад душа зајечи,
У њему га нађох да ми тугу лечи.

У причама дугим исправљасмо Дрину,
Па смо ту горчину топили у вину,
А на крају увек задње речи беху,
Ми смо само смртници, а Бог ће о греху.

Знам да ће с неба опет све да гледа,
Душа праведника никад не нестаје,
И док вољом Бога,  Анђелима служи,
Његова се душа опет снама дружи.

Почивај у миру пријатељу драги,
Чиста ти је душа да пред Богом станеш,
По човечним делима памтиће те време,
Пријатељ те жали, јер било је невреме….

© ЈовДраг

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50027

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Next

Load more