Category: Lepa Simić

Pesme nedelje Juna 2013 bira – Lepa Simic

 

Ш А П А Т – Борислава Дворанац

 

Цветом
љубим

 

несигурно пиле
велико дете

 

топим се
у музици гласа

ноћима
данима
плешем

 

НА ДРУГОЈ АДРЕСИ – Даница Рајковић

По каменитој калдрми,
звече кораци моји,
поглед излоге шара
и чежњом небо боји.

Пробијају се сунчеви зраци,
кроз крошњасто дрвеће,
стисле се куће са балконима,
обојене ко разнобојно цвеће.

Кривудају улице градске,
са једне на другу страну,
сандале стежу ноге,
ослушкујем себе саму.

Понека сирена засвира
и срце ми патњом следи,
на раскрсници стара кућа,
а успомена моја не бледи.

Живео је он некад ту
и сањао своје снове,
гледао заласке сунца,
и меркао путеве нове.

Накривила се сад стара кућа,
понеки цреп путању направи,
у дворишту цветала коприва,
својим додиром мени се јави.

Мирис старе липе
прави на души сенке,
вртећи прошле слике
и чежњу зелене смреке.

Двориште зеленилом теши
 док шапуће приче прохујале…
Он станује на другој адреси,
 ја још живим успомене одзујале.

© Даница Рајковић

 

TAJNI VEO – Stankovic Gorica

U zgužvanoj ćutnji
glas ponekad vrisne
na putu ka slutnji
i kamen presvisne.

Sa torbakom studi
sleđen pogled tinja
udaraju grudi
u nebesa sinja.

Gorka su mi usta
tuga oči slika
želja mi je pusta
sudbina me čika.

Ponekad iz tela
proleće izraste
ispod tajnog vela
sa drhtajem laste.

Stankovic Gorica

 

Nemam puno vremena – Marina Adamaovic

Ne
nemam puno

vremena—

treba   sakupiti  

zvezde

sklopiti sve oblake

 uspavati Mesec
o!

i sijaset tog—


uglancati Sunce
naučiti dugu kako biti

most
a da ne pomisli –
neću biti pod 

ne –

nemam ga  stvarno dosta i za

s

m

r

t

njoj ću dati igračke
dan
čičak
i
smeh

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/38869

Pesme nedelje maja 2013.bira Lepa Simic

11 РАЗЛОГА ЗАШТО ВОЛИМ КИШУ – Милош Ристић

Волим кишу зато што спира љагу с улице

Волим кишу јер свуд мирише на влажне марамице

Волим кишу јер облаци гађају бојама небо

И њен ветар кад лелуја етар

Волим цице на прозорима како гледе

Волим скице у барама и ћутњу за парама

Волим бутке што прескачу воде до тротоара

Осмехе девојкица док вода пада

Волим кад се двоје здвоје под штитом

Волим први пољубац на плажи у трену кад почиње пљусак

Звала се Мирјана и зато волим кишу!

© Милош Ристић

ISTIM PUTEM – Rade Todorović

na staro mesto doći ćeš,
sve poruke meni vrati ćeš,
i ove noći mesec izaći će,
zvezde na nebu svetleće.

Da sam tvoja želja ili san,
da sam ti pesnik i putnik,
došao bih ti ti bar na tren.
Da sam tvoje more plavo
postao bih ti obala i val.

Tu sam ja gde su moji sni.
kako da nadjem tebi put,
sada kada nemam dah,
sada kad živeti ne umem,
a znam da još postojiš ti.

Tu sam gde noć ne prestaje,
tu sam gde sunce ne izlazi,
tu sam gde mi se ne govori,
tu sam a kao da nisam tu,
tu u starom snu zbog tebe

Kada ti drugi kažu ljubavi,
kada ti drugi kažu volim te,
kada te neko snažno zagrli,
kada te ponovo neko ostavi
ne plači i veruj mi na reč.

Istim putem proći ćeš,
na staro mesto doći ćeš,
sve poruke meni vrati ćeš,
i ove noći mesec izaći će,
zvezde na nebu svetleće.

© Rade Todorović

Halal vera – Vesna Dimitrijević
Ukrštanjem svakojakog semena
laboratorija Materica
stvori, neka nova, hibridna plemena.

I sad
-deca i unuci
se ne prisvajaju po lozi,
po krvci.
Izabiru se po ličnoj volji,
nagovoru, ili preporuci.

Svaka čast laboratoriji
i plemenima.
Trojica su na temenima!
I svi anđeli i Sveci…

”Zbogom, Pameti!” ,
rekoste sebi
i svojoj deci…

© -Vesna Dimitrijević

 

СИЂИ ДАНАС ДО РЕКЕ – Светлана Биорац-Матић

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
заборави на трен све
своје заблуделе снове.

Пронађи стазу
од од босих стопала,
разгрни локвање сећања
удахни мирис
напупелих врба.

Заљуљушкај
неостварене снове
у чамцу
којим се, смело, прелази
с’ једне
на другу обалу.

Потражи белутак
детињства
у огледалу реке.

Пусти да ти
таласи нежно сперу
горчину с’дланова.

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
сиђи данас до реке.

Укради део њене вечности,
понеси спокој у очима
на путу којим корачаш.

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ – Саша Збиљић

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.

Огољене кости труну у дубини,
гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/38640

Pesme nedelje u aprilu 2013.bira – Lepa Simic

PONOĆ ZOVE NOĆAS – Dajana Diverno

Ponoć zove noćas da mi budeš drag
Zvuk zvona iz daljine produbio je strast.
Volim kad mi na telu poljupcem ostavljaš trag
I što nad mojim srcem celim sada imaš vlast.

Ponoć zove noćas da se sjedinimo lako
Da nam tela postanu taj predivan splet.
Volim što našu ljubav može videti svako
Što si u mom srcu iznikao k’o cvet.

Ponoć zove noćas, oslušni taj glas
Barijere naše što behu, sad se dižu
Volim kad ljubav s krilima zagrli i nas
Što strasti mog srca mladog brzo tvoje stižu.

Ponoć zove noćas da mi budeš drag
Da niz moje telo klizneš u te noći sat.
Volim kad na telu mom ostaviš ugriz, trag
I što ko kaplja znoja brzo klizneš mi niz vrat.

© Dajana Diverno

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ – Саша Збиљић

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.
Огољене кости труну у дубини,


гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

СЕЋАШ ЛИ СЕ РЕЉИЋ СТЕВАНА – Ненад Стакић

Стојао је на ходнику школе,
увек насмејан и пун небулоза.
Сећаш ли се како је трава око школе
мирисала на детињство,
које ће бити изгубљено
у рату и хаосу око нас.
Рељић је изваљивао глупости,
а ми смо од смеха вриштали…

24. март 1999. године
почињао је рат
ноћас ће нас авиони бомбардовати,
а ми смо пили јефтино пиво и фалш сокове
и глупирали се около и наоколо…

Како ли је само трава око школе,
мирисала на детињство!
Како бих волео да имам неки магични штап
и бацим срећан крај на тај део детињства…

Да се Рељић глупира по ходнику,
да се идиотишемо по школи,
гомила малих битанги…

Тога дана био је завршен неки наш
мали свет и претворен у ужас!

Стева није ни знао,
да му је то задњи дан у школи…

Увече бомбе су разориле циљеве по граду,
трава је мирисала мирисом бола
и прекинуте дуге ка мосту среће…

Остали смо у рату,
гомила малих сиромашних битанги са дна.

Моје другове никад заборавити нећу,
нек су у овој песми довека
мали блесави маргиналци…

Ко зна, можда је још у некој
изгубљеној временској димензији Стева Рељић
и изваљује глупости…

Сећаш ли се Рељић Стевана?

© Ненад Стакић

ЗБОГ ТЕБЕ САМ ДАНАС УМРО ДЕВЕТ ПУТА –
Никола Стојановић

Због тебе сам данас умро девет пута,
девет пута паде мрак на моју зену
и била је драма испод мог капута,
срце као звоно на старом Биг Бену.

Први пут са јутром када лахор свира,
док ноте у шкољки мог уха се лове,
када ме је игра шарених лептира,
подсетила на нас и на наше снове.

Други пут у подне све некако ћутке,
гледајући сунце док по небу весла,
подсећен на оне сањиве тренутке,
када босиок си са недара стресла.

Трећег пута кад ми мајка руку узе,
да утеши мене док прождире сета,
ја умео нисам да сакријем сузе,
што падаше пред њом ко роса са цвета.

А четвртог пута у шетњи по граду,
кад ми је онако што год може тише,
један врапчић с гране у липовом хладу
шапнуо да љубав не постоји више.

Петог пута када гледах твоју слику,
тих очију црних остао сам жељан,
ко рањена срна у последњем крику,
од погледа твога дрхтао сам стрељан.

А шестога пута кад сам писма она
прочитао опет бежећи од себе,
схватих да сам давно остао без трона,
на ком ко и данас волех само тебе.

Седмог пута умрех у првом сумрачку,
што паде по мени ко завеса дима,
док сам у последњем разиграном зрачку,
тражио за тебе сплет чежњивих рима.

А осмога пута када поноћ трусну
и намигну месец одливен у злату,
јер сетих се оно кад гризла си усну,
док пољупце теби расипах по врату.

Кишица је топла почела да пада,
мисао на тебе ко чигра се врти,
деветог сам пута умро изненада,
док ти писах песму саткану од смрти.

И док живот носи моје завеслаје,
а жеља се мрви док тумара, лута,
покушавам скрити, али истина је,
због тебе сам данас умро девет пута.

© Никола Стојановић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/38100

Pesme nedelje u aprilu 2013.bira – Lepa Simic

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/38054

Pesme nedelje u martu 2013.bira – lepa Simic

Oprost – Sanja Petrović

Ako se osvrneš
možda i uočiš oblesak niti
što se para ispod mojih rebara
natopljen nesvarenim grehom,
začinjen izmešanim osećanjima
zaljubljene
obmanute
ponižene
žene.

Ako se osvrneš
možda se neka nit načne
ispod tvojih rebara,
možda ti se iz utrobe
rode reči pokajanja.
Ali, ako se i ne osvrneš
oprost ti dajem posve lako.
Kada bih mogla i sebi…

© – Sanja Petrović

 

ГОСПА – Љубодраг Обрадовић

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.

Говорила је та госпа да воли,
да је затрескана, да не може
живот без мене замислити.
Сад то исто, другом жубори.

Како се губи равнодушност,
док поглед улицом лута.
Како се буди пажња и расте пркос,
пред животом уличара,
испод месечине од стакла.

Смешила се та госпа тако гласно,
погрешила очајна, а страсно.
Ја сад стојим сам.
У плаћеној соби слушам ноћ.

Како су мисли пролазне,
баш као лаке жене.
Светиње како се газе,
без казне
и како је глупо,
то окретање и шетање,
у празној соби.

Та госпа сад не зна,
да месечина трула,
буди сећања
и да се због ње,
стежу песнице.
Госпа то не зна,
јер је срећна.

© Љубодраг Обрадовић

 

ЕПИТАФ Благоју Ј. – Дарко Колар

Распите се стихови моји,
путујте у небо, са срећом и ветром.
Молите Господа, за живот бољи,
јер овај свет није, престао да постоји.

Можда њега никада није ни било,
ко још може своју, судбину да скроји.
Живот се живи, молитвом милом,
јер овај свет није, престао да постоји.

Можда су постојале само сенке,
сенке Анђела које нас прате.
Сакрићу сузе, што не могу да лажу,
и њихове игре по неком застирачу“

© Дарко Колар

Песма посвећена Благоју Јастебићу

 

Za Enrikea – Svetlana Poljak

I mrak i strah se uče
i jednoga dana u istini
prepoznaćeš laž
kako se postaje kamen.

U otužnom zvuku dosadne
kise ispod rebara,
lepljivom mirisu paralelnog sveta,
pa čak i onaj plast ugašenog žara
ili
mokra i blatnjava leta
imaju svoju rolu.

Zar niša više istinito nije,
pitaćeš,
zavejani sims koji vara
silni svet koji prolazi ispod.

Kažem to da se i ti ne pitaš
sa svima na svetu
gde su kupljene zavese okačene
na prozore sa kojih se ne vidi ništa.

Lepa ti je ta lepotica, zanosna
obučena u telu žene
sa kricima nesrećnog deteta.

Budi stpljiv.

Daj joj kredita,
Još malo straha i mraka
I od nje će postati
najbolji komad granita.

© Svetlana Poljak

 

Seti me se – Miljojko Milojević

Kad mi pokrov preko grudi stave
I nestanem iz surove jave,
Ako sam ti u srcu urezao trag,
Seti me se
U dan majski svetao i blag.

Ne daj suzi iz oka da kane
Što mi snovi ostadoše pusti…
I u sive i sumorne dane
Seti me se,
Al nek srce jecaj ne ispusti!

Dok Srbija ka Evropi s mukom hodi
Reci svima šta sam hteo
Kad sam Pravdi i Slobodi,
Herojima što ih srpska majka rodi
Oreole zlatne pleo.

© Miljojko Milojević
Jun, 2011. godine

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/37503

ХРИСТО СЕ РОДИ!!! СРЕЋНИ БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ !!!!!

MIR BOŽIJI - HRISTO SE RODI!!!!

U telu zdravje,
u dusi mir,
u mislima radost
u srcu mladost
u radu uspeh
u ljubavi sreca
u nocima miran san
srecan VAM Bozic

Божја милост нек VAS прати
нек се добро добрим врати.
Ово VAM је моја жеља,
славиTE Христа Спаситеља
Гoспод нек VAS свуда води,
Срећан VAM Божић
ХРИСТОС СЕ РОДИ!

F508BF57-A7EF-4763-AECB-EC09066AA6C5

MIR BOŽIJI - HRISTO SE RODI!!!!

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/35823

Pesme nedelje u decembru 2012 bira – Lepa Simic

8.СОНЕТ – ЗА ПОНЕТИ – Милош Ристић

Ел’ си ти из Србије
Еее! Мајкеетии!
Е онда узми ове стихове
И носи за понети!

А кад стигнеш тамо
Реци свима, домаћим гастарбајтерима:
Чувајте се само:
Још Срба има!

И да се не крију, иза уметности
И да уметност није ,,умети нос носити“.
Ако су једном пљунули име Србије, дај их покосити!

И не само њих, нег’ цео Балкан!
Нек схвате живот историју и дан!
Дан је за Србина дан!

© Милош Ристић

 

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Радмила Лазић

Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.

требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по “мајчици” земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна – наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке – под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.

требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка – да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.

требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!

требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.

(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)

 

Домаћин човек – Зоран Христов

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари!
Мислим, швалерација, и тако то,
Ја сам домаћин човек!
Данашње жене воле мазне и намирисане
ко оне, Боже ме прости,
а ја и неокупан легнем!
додуше, само кад је сезона
и не у  кревет  него у сено
да ујутру не губим време.

*
Нисам ти ја, брале,човек за те ствари.
Мислим, политика и тако то.
Ја сам рођен да рмбам
од  сванућа до касно у ноћ
и да у небо гледам
да ми киша не сјебе труд.
Ја сам домаћин човек
код мене празна слама под стоку иде
немам кад да је, изнова,  млатим
ко ови,  Боже ме прости.

*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари.
да лажем, крадем и тако то.
Ја сам домаћин човек
прво држави дам што је њено
порез, прирез и све што тражи
и нема везе што је све мања
а ових, Боже ме прости,
џаболебоња на њеном јаслу
из дана у дан све више има
док ја за  њиву раднике тражим.

*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари
секс, дрога и рокенрол
Ја сам домаћин човек .
Новине немам кад да читам
а телевизор, Боже ме прости
лупа глупости!!
Да не кажем  не зна шта прича.
Све вести чујем кад падне ноћ
а ја одем пред задругу
и попијем једно,  два, три пива
што каже народ, ладна  ко змиче.

*
Ја сам ти, брале за поштен живот
што би се рекло, за данас,  глуп.
Онај што не да на своје
али и једнако поштује туђе.
Нисам од оних, Боже ме прости
што се савију како ко дуне.
Ја све што мислим  гласно кажем,
домаћин човек, кажу у селу.
Сад, кад још мало загуди север
а ја насецкам кисео купус
па преко њега грувану, љуту
у поверењу,  заболе ме….!!

© Зоран Христов

 

СЛАСТ УСАНА – Милка Ижогин

Данас,
Данас ми недостаје
Сласт усана
Не за пољупце
Већ за хвале велике!

Сласт усана
Нису само пољупци
То су речи
То су и загрљаји.

Загрљаји срећне деце
И њихове деце
Загрљаји пријатеља
Загрљаји окружења мог!

Сласт усана, спустих целив
На иконе свете и молим их
Да чувају пород мој
И све драге моје!

© Милка Ижогин

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/34854

Pesme nedelje Novembra 2012 bira – Lepa Simic

SOLITER – Jelica Domanović ex Radovanović

Trema me hvata,jos od prvog sprata.
Kosmar u glavi, brzo se javi.
Ruke se tresu, telo u stresu.

Zivotinjski instinkti, ne daju se prikriti.
Od cega se branim, uvek strahom hranim.
Zbog neceg bezim, pa na druge rezim.

U svemu preterujem, nikom ne verujem.
Moguce da gresim, kiselo se smesim.
Panika postoji, ne dam da me osvoji.

Treba znati, nekad se predati…..

© Jelica Domanović ex Radovanović

ЈОВЧЕ – Љубодраг Обрадовић

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити…
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје…
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.

Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна…
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

А кад вино из грожђа потече,
Јовче раздраган у комину ускочи.
Срећа и спокој ко дукати звече,
док се живот ко на сламку точи.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино пити
и жаоком срж проблема погодити…
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић

НАРИЦАЉКА II – Видосава Арсенијевић
Саши Арсенијевићу

Питајте ме што вам казат нећу
Искајте ми што не умем дати,
Изнедрите што знат се не уме
Немојте ме у нигдину слати.

Ништа немам што је ваше,
Остављено клетва ли си
Зна питање и одговор,
Пуста земљо, чија ли си?!

Туђе стазе спокој крију,
Немир мира стопа моја
Све узмите, све носите,
Нек вас гони неман своја.

И када ми све отмете
И тад знаћу није грешка,
Сви синови и ђедови,
Пуста земљо, и небу си тешка.

Тамо вином Обилић целива
Мушком сузом земљом кружи,
Зове барјак туђег свеца
Где ја стадох ти продужи.

Вајна пустош,  земља моја,
Грешном свету на мач виси,
Правду слави ваз висини
Еј, Косово, равно ли си!

Древна душа сад колута
Вазнесена причом хира,
Не дај, песмо, да те пева
Хор аждаја светских сила.

И за ово што смо живи
Захвалимо дародавцу
Блудне звери и аждаје
Толе жеђ у православцу.

Вришти земљо, кукај муко,
Зар да ми те комадају,
Ако боли, нек се чује,
Сви без душе бар нек знају.

Земљо црна, клетво моја
Од Лазара на овамо,
Опевај нас прах пепелом
Кад нас нема да бар знамо.

Како може неко туђи
Да ми даје што је моје
Где је људскост, где је прогрес
што је моје то је твоје?!

Пишти земљо, слави муко
Нек се глуво чудо чује
Зора моја у мом крају свиће,
Нећу туђе сунце да ме трује.

Сви гробови што сад зову
Траг су моје постојбине,
Твоје семе православно
Тамњан клија, еј Србине!

Намерене силе света
На мом прагу замке кроје,
Нит ме чују, нит ме појме,
Оставите се земље моје!

Пустите ме да воћњак оберем
Тужној врби на крило измилим,
Да орахе необране скупљам
Крај тополе за собом зацвилим.

Јабука ми необрана труне,
Некошена трава на ме чека,
шљиву бране и сојке и вране,
А знала је потећи ко река.

Туђа слава, туђе госте прима,
Туђа зора, туђу зору роди,
Нит полазим, нит знам куд бих стиго,
Свака стопа туђини ме води.

Племе моје ала с берићетом,
Њиве моје неоране посте
Само мртви скупљају на помен,
Газда туђи слави туђе госте.

Икона ме дозива ко дете
Да је вратим на место предака
Плаче слава а како и не би
Туђ постадох и ја самом себи.

Ништа моје ни чудом да сване
Све туђина, даљина, дивљина
Кад би небо зацвилети знало
Кукало би и не би престало.

Чујете ли и праг ме дозива,
Звоно цркве овамо се чује,
Док молитвом свештеник ме чува
Даљином се и кадим и трујем.

© Видосава Арсенијевић

100 ГОДИНА… Виолета Алексић

Кад се 100 година
само у један плес стави
и кад дубина речи
остане одћутана
и не мари гласом
да се јави,
само ћу те гледати немо.

Време у том часу нек не постоји
…нек умре, мало бар
нека ми остави ову музику
и овај смирај на дар,
да то чувам као драгуљ у недрима.

Јер кад тај плес стане,
утихну ноте ,
музика престане ,
ја знам да ћемо
на две различите стране ,
ветар поклонити нашим једрима.

Са једним обећањем искреним ,
да ће и 100 година наредних ,
било кад, било где, било како,
и упркос свих…
остати нешто што се не заборавља…
овај простор, плес…
ми… и ова дивна, наша музика .

© Виолета Алексић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/34284

Pesme nedelje u septembru bira – Lepa Simic

НАША – Невен Милаковић

Сјетих се синоћ, дође ми тако
Између двије сувишне туре,
Како сам оно кријући плак`о
У мрачној сали кина Културе.

И друг до мене, јак попут лава,
Смио се брецнут` и силном Месу,
Мршти се, к`о фол, боли га глава,
А видим да му се рамена тресу.

А кад се опет свјетла упале,
Рга ме: Виђи, цмиздре ка` жене,
Хајдемо неђе на пиће, брале,
Само га издају очи црвене.

И сад ме скривене сузе врате,
Између двије сувишне туре,
Уздахнем тихо: Нема нас, брате,
Ни тебе, ни мене, ни кина Културе.

© Невен Милаковић

НЕКА ЖИВИ ЉУБАВ – Мића Живановић

Ноћас ми музе нису наклоњене
на дурске акорде паучина дрема
не чује се песма, јеца виолина
уморна од туге ћути поноћ нема.

А ја не знам шта ћу ни куда да кренем
да ли да се борим или да се предам
кад попусти душа пред налетом беса
понудим јој песму да пропадне не дам.

Но све ми се чини да не могу даље
узалуд се труди стара виолина
ал као да сањам угледаше очи
у руци анђела чашу црног вина.

А из пуне чаше смеше ми се очи
ко два зрна грожђа црне очи њене
загрејаше душу озарише лице
крв ми узаврела протиче кроз вене.

Небо се отвори све се заталаса
љубим чашу вина као усне њене
знам да ми то Бахус пружа руку спаса
и мелем у руци анђела од жене.

Нека живи љубав и пева о срећи
нека лети песма пут плавих висина
нека се наздрави и нека се пије
у славу богова, љубави и вина .

© Мића Живановић

 

IDEM DA JE NAĐEM – Nikola Stojanović

Idem da je nađem, ako me prepozna
zadenuću cvetak u njen plavi pramen,
dok srce mi krpi ova jesen pozna,
iz kojeg još uvek bije stari plamen.

Idem da je nađem, ali ko zna gde je,
prečicom me vodi ono staro borje,
a usput joj berem krasne orhideje
što maglom ih kiti novo praskozorje.

Idem da je nađem, a staze su tešnje
i lišće se streslo sa plavih šeboja,
eh, gde li su sada one divlje trešnje
da ih berem kao kad bila je moja.

Idem da je nađem, a mesec je lisac,
zabljesne me sjajem ko iz zlatne česme,
a ja sam oduvek romantik i pisac,
sve te nežne vlati pretačem u pesme.

Idem da je nađem, pospan nadom novom,
sada bih uz sebe držao je čvršće,
na stazi od peska pišem zlatnim slovom,
ime ove želje što u meni dršće.

Idem da je nađem, koraci mi spori,
sećam se kad sam joj u zagrljaj pao,
opet sam na putu da prepričam zori,
kako njenu ljubav nekada sam krao.

Idem da je nađem, a vetar me nosi,
tiho uzburkava mog života vrelo,
podseti me kad smo trčkarali bosi
i kad sam na njeno mirisao telo.

© Nikola Stojanović

Pesma je po glasovima publike pobedila na pesničkom maratonu u SOKO BANJI za 2012. g.


DAN ZA SLABIĆE – Svetlana Poljak Polakova

Ponekad stanem
pred tvojim stanom
još uvek gušiš
istim duvanom,
vidim te kako
vesto je lažeš:
ne bi ti iš’o al’
moraš kažeš…

Podignem pogled
ka starom satu
svoj lanac vidim
na njenom vratu,
sluša te, gleda
verna k’o pseto,
razume: ne bi ti
tako al’ moras, eto…

Gleda te sveto,
sipaš joj piće, baš
u moj omiljeni dan
za slabiće, ti
prosipaš maglu
k’o suvo zlato:
slabići greše
al’ ništa zato

Srećna je, kaže,
što je razumeš
proguta svaka
taj smešni mamac
razume i suze zbog tebe
pred svima skriće
dok ne zna da ostaje u
danu za slabiće
………….
© Svetlana Poljak Polakova

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/33292

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ – ВАИСТИНУ ВОСКРСЕ!!! СРЕЋАН ВАСКРС!!!

Svim prijateljima Sajta PoezijaSCG želim neizmernu Sreću, Ljubav, Zdravlja, Mir…  svako dobro…  Lepa iz Ciriha!

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/30917

Pesme nedelje u martu bira – Lepa Simić

Pesme nedelje…

VRATIĆU SE KUĆI – Dušica Trbojević

Leto u zrnu ječmi
božur mirisom traje

u srcu krst
ikona
kora seljačkog hleba
i kućni prag

  nad širokim dlanom ravnice
nebo
zvezdane poljubce seje
i ševa pesmu gnezdi

ja sanjam povratak

Dušica Trbojevic

 

ZAUVEK – Nevena Ugrenović -Iskrica

Znaš li da je nebo ovih dana
razotkrilo svoj plašt
a tvoga lika nema
samo poezija neka
u sitne sate truje zoru

Neću ti pričati o stvarima
koje znaš
neću ni o čemu ne znaš
to ne menja stvar

Ljubav je kad gore ubereš
cvet
a onda ga dole posadiš
kad je proleće
i pustiš da svoj odživi vek
i ja puštam
zemlju da učini svoje
pa neka nebo promeni boje
zauvek.

Nevena Ugrenović -Iskrica

 

MESEČINA U BIJELI – Aleksandra Luthander Kroz nebesku špijunku gleda me mesec

mistično.

Rupa se otvorila.

Beli biser ostavlja trag

na crnom tepihu mora

i kao baterijska lampa pokazuje mi put.

Kao da se znamo,

kao stari prijatelj vodi me

svojim sjajem po kamenčićima

u ovo magično

toplo veče u avgustu.

© Aleksandra Luthander

Molitva – Vesna Dimitrijević

Ovo je:
neuslišena molitva ,
ili bipolarni poremećaj
zbog sumanutih želja?

O, Bože,
udeli mi nadljudske moći,
svašta nešto,
i puno, puno dukata .

Ne, ne, Bože!
Ne bih da budem
Robin Hud savremenog doba!
Ne bih ni da zauzmem
crveno slovo kalendara!

Samo bih da imam To ,
što si veoma retkim,
Velikim i posebnim ljudima
podario.

Da imam mudrost,
energiju, moć …
Da vadim sva bića
iz svakojakih nedaća…
Da mi se ni ime ne zna!

***
Zašto?
Zašto mi ne daš puno dukata,
pa da ih svima darujem
kao što čini Božić Bata…

© Vesna Dimitrijević

 

LAGARIJA (NIŠTA LIČNO….MAME MI)

                                                        Svetlana Biorac – Matić

Dušu  će svoju na konce,
i sjaj iz očnjeg vida.
Na rukama im zvonce,
lažu i baš ih briga.

Danas se dive poštenju
u prijateljstvo kunu,
sutra  već naivnoj ptici
vežu zrno na strunu. 

Ko mačka na skok spremna
kad plen svoj, naivan, traži,
uvek bez imalo stida
smišljaju nove laži. 

Busaju se u grudi,
oni su svedoci svega,
lažljive pesme nude
hranu sosptvenog ega. 

A kilmoglavci  mudro
na to klimaju glavom,
pletu lovorov venac
pevača venčaju s’ slavom. 

Tako od danas do sutra
lažljiva pesma zaživi…
Svi znaju – lažljivac laže
al niko da ga okrivi.

© Svetlana Biorac-Matić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/29930

PESME NEDELJE U FEBRUARU bira – Lepa Simić

Pesme nedelje u februaru bira – Lepa Simić

 

ONA JE, ŽELJA – Branka Zeng

Uzdrhtala od dodira belih kristala.

Razigranih plesača, nečujne melodije,

titraja što ih vodi u zanosu igre.

Ustaje probuđena!

Slika svojim koracima trag i igra.

Prebira prstima ledene kapljice,

prosuto zrnevlje, priču čita.

Odlazi, neodlazeći.

Pod sjajem a u noči, ne sniva.

Razogrnula je svoje, sve je pružila,

čuti dok klize, otopljeni, sada njeni.

Rosni kristali.

Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.

Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,

Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.

© Branka Zeng
 

PESMU SLUŽIM – Borislava DVORANAC

Pesmu
bez zareza
uzvičnik
noćas služim

pupoljak plamička
zrele jagode

želim da odeš
pre svanuća

zato se otrgni
obriši poljupce
ponesi jastuk
spali postelju
jer ja
košulju svlačim
trgam dugmad noći

nestani
baci zlatne niti

otvaram poklon
rosne zore
žutog mora
______________________________
Iz moje knjige ,,Pastuv i srna“
– ciklus ,,Ljubav pesnika“

 

 

ZANOS – Srba Matić
Pupiš ko trešnja majska,
u tebi vri trista latica.
O, dal si ptica rajska
ili si, možda, jarebica?

Čija ćeš biti, ja neću znati,
i ko će tvoj nektar da siše?
Brzo će da ti se otvore lati
i sve će oko tebe da miriše.

Želja mi moju nadu hrani,
hram ljubavi u mašti zidam.
Zamišljam sebe na tvojoj grani
kako ti sočne plodove skidam.

Opijen tada ja nisam znao
da si mi bila tako daleko.
Drugi je tebe vić mirisao
i plodove ti ubrao neko.

Samo se suze niz obraz sliše,
ja tuda više ne prolazim.
Otada trešnje ne jedem više
i svuda ih zaobilazim.

Drugi će tvoje kidati lati
i ogoleće te ljubavne zime,
ti nikad, nikad, nećes znati,
za ovaj zanos i ove rime.

© Srbobran Matić

 

BEZ DAHA – Jelena M Ćirić

Milujem ti pogled,
ljubim vrhove prstiju
lepljive od slatke požude,
začikavam senke
u podnožju tvojih trepavica,
dok vetar diže haljinu
do želja
do zvezda
do ludila
šapućem
da ću te voleti
zauvek …

Razgolićuješ me pogledom,
kidaš tanku mrežu
crnog najlona
pod bedrima uzdrhtalim od vreline,
gutaš svaki zalogaj
mojih zarobljenih uzdaha
bez escajga
bez žvakanja
bez vina
i kažeš
da se neće ponoviti
da je to samo
sad …

… A znaš da bih neke sate vekovima živela.

© Jelena M Ćirić

 

 

ПОЉУБАЦ СМОКВЕ – Елеонора Лутхандер
(СУВЕНИР)Загрли златну сенку Сунца
сачувај за мене
неколико кубика топлог мора
испред твоје куће
кад склизнем у јесен
низ меридијан
и пожелим да се купамУнеси ме тајно у собу
као осушену морску звезду
и закуцај на тавницу
изнад твог јастукаПосматрај како разапета љубав
трепери
и слушај како
смоквин лист разбија тишину
о бетонско двориште
уздигнут као пехар
пун неиспијене љубави

©  Елеонора Лутхандер

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/29002

MIR BOŽIJI HRISTOS SE RODI!!! Srećno badnje veče i Božićni praznici!!


MIR BOŽIJI HRISTOS SE RODI!!! Srećno badnje veče i Božićni praznici!!

Lepa Simić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/28300

SREĆNA VAM NOVA GODINA I PREDSTOJEĆI PRAZNICI!!!! LEPA

Dragi prijatelji i ljubitelji lepe pisane reči od SrCa želim da u Novoj 2012 god. budete zdravi, srećni, uspešni, ispunjeni radošću i za/ ljubljeni!
 

Lepa
🙂

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/28209

Stih dana i pesme nedelje -decembar 2011. bira-Lepa Simić

30.12.11

PESA NEDELJE – PARANJE DUŠE – Svetlana Djurdjević

Ne paraj mi dušu,
kao iznošenu bluzu.

Ne daruj mi olako
iznuđene milošte
jer, moje je srce
zaleđeno staklo
i za sebe samo
jednu iskru ište.

Ne govori ništa,
neka tuge tonu,
od naših ljubavi
ostala su zgarišta,
a pepeo je
ispunio vasionu.

I ne kaj se lažno
zbog promašene sreće;
jutro je od suza vlažno,
onih, koje više teći neće.
I samo to
na kraju je važno.

Ne paraj mi dušu,
kao pocepanu bluzu.

© Svetlana Djurdjević

28. 12 11

ČEKANJE  – Borislava Dvoranac

Otupele samoćom
usahle željom
ispucale nadom
i vapajem čežnje
usne ljube

ledene ih spuštam
na crvene jagode
tvoje
……………………

čekaš da odem

a ja se
kao planina sušim
i čekam

i ti čekaš

i čekamo
i čekaćemo

i čekaš…
26.12.11

ZDRAVO, MOJE IME JE SARA – Miroslava Odalović

Moje ime je Sara.
Ja sam ona koja nisam,
koja nikada nisam.
Ovo su ruke za moje zagrljaje.
Osakacene prazninom.
Okrunjene u prstenju koje sumrakom skidam
i u tmine bacam.
One pisu istoriju plasticne igracke
sahranjene u grobovima djetinjstva
koje nije doraslo do kolijevke.

…………..

 

Ja sam Sara.
Ja sam ona koja nisam.
Ja sam ona koja uvijek
samo pokusavam da budem.
Ja sam ona koja hoce.
Ja sam ona koja ne pristaje.
Ja sam uvijek,
vjecnoscu stegnuta
u sipljive trenutke. Ja sam nada
umrla za kraj.
Ja sam ona koja hoce da razumije.
Ja sam ona koja ne razumije uvijek.
Ali JESAM.

 

24.12.11

PESMA NEDELJE – ЗВЕЗДО – Љиљана Павловић-Ћирић

Таван или смо попадале
снове
у срчане коморе
их флаширали

и босиљком биберили
да на устајалу наду
не заударају

и тамјаном засладили
да на смолу вишњевску
не горчају

од голубијег перја
сплели смо небо
пљувачком га улепили

Звездо
ти сад гледај
у крило да нам
паднеш
22.12.11

КАПЉА – Мирослава Одаловић

 

Гледај на мом длану једно море спи

И на дну тог мора спаваш и ти

И талас ти прориче живот жедне капи

Коју и ја пијем којом живот напих

…………….

 

Капљом смијеха напуни собе сад без гласа

Капљом вина залиј сред сломљеног хљеба

Капљом мира храни снагу сред таласа

Да не кане суза тамо гдје не треба

 

©Мирослава Одаловић

 

21.12.11

U krčagu želja – Bogdanka Rakić

Ne mogu da se igram sa egom

šarmantnog mladića,

niti drskost zrelog čoveka

upokojiti na groblju prevaranata;

ne mogu ih slagati da su

mit kolumbijskih urođenika

niti rasplakati njihovu hrabrost.

……………..
Hej,

budna sam,

samo ne znam kako danom da utažim žeđ

pa razbijam krčag želja

i u prosutom sadržaju

prepoznajem vlastite misli svetica i konkubina.

 

20.12.11
NEĆE BITI NIČEGA – Iskrica

Ako me ne želiš
pucni prstima i nestaću
kao da sreli smo se u prolazu
kao da mene nikada nije ni bilo
u svom ovom haosu.

………….

Kad jednom tačka bude stavljena
nema povratka
na zgarištu sećanja i lomača će
biti spaljena.

19.12.11

MAGIJA- Latinka Djordjević

Srebrnom zvezdom,
kosu ukrasim,
nebo rukom zaklonim,
nemir svoj tebi podarim,
pa rekom ljubavi  zaplovim.

Zaigram
na oštrici meseca
opojnost trenutka razvejem
i olujom hladnih suza,
oboje potopim.

Zamutiće se stvarnost,
nestaće moji tragovi.
Srce zaludjeno baladom,
uspavaće poljupce lepljive,
sve biće,
magija do zore.

(C) Latinka Djordjević

 

18.12.11
PESMA NEDELJE – APSOLUTNO – Marina Mihajlović-Živković

znaš šta si ti?
ti si moje apsolutno
kad raširiš ruke pa uhvatiš celo nebo
i pticu

nemoj da mi odmahuješ glavom
to nije odluka već način disanja
i ti nemaš ništa s tim ….

moja apsolutna istina
i apsolutna laž
proističu iz tvog osmeha
sva moja mudrost tvoja je tvorevina
sva moja ludost inspirisana je tobom.

nemoj da mi odmahuješ glavom
nije to odluka
i ti nemaš ništa s tim …

© Marina Mihajlović-Živković

17.12.11

 Sve izgleda jasnije – Velibor Sikimić

Jasan je jedino dan
A noći sve su čudnije
Tvoj miris jači je od vremena
S poljupcima luduje
Lako mi je noćas sve
Misli u nebo lete
Sve izgleda jasnije
Kad srce ožiljak stekne.

(C) Velibor Sikimić 2011.

 

 

16.12.11

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ Ljubodrag Obradovič

Крочила си у мој живот,
*лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!*

………

Ушла си у мој живот
и миловала ме лудо- вечности трен!
Данас, кад са другом лутам, знам:
тобом сам заувек опијен.

 

15.12.11

IZGUBLJENI SNOVI – Stana Minić

Maleno zrno peska
nekim čudom čvrsto stoji
na poslednjoj duginoj boji
dovoljno daleko
od korova i kletvi
……

Srce to je snaga bogova
tu snagu svako ne ubija

Igram neka se mešaju
krv suze i znoj
igram za korene svoje
za život svoj….
14.12.11


13.12.11

KIŠA- Svetlana Biorac-Matić

Žedna zemlja vodu pije,
huči reka pod vrbama,
plače nebo, žao mu je
mokre ptice u granama.

Oblk lenjo nebom plovi,
munja gromom progovara,
kap za kapljom utapa se,
u prašinu trotoara.

Žuborom se reka javlja,
mokro granje vetar njiše
i raznosi na sve strane
miris tople, letnje, kiše.

 

 

12.12.11


KUSUR – Srbobran MatićJa stvarno nisam znao,
da ti je to vrlo bitno,
ja bih ti ljubav dao,
al’ danas – nemam sitno!Ja samo takav trajem
uvek se ceo dajem.
kad plaćam, do kraja plaćam,
ne tražim kusur, niti ga vraćam.© – SRBOBRAN MATIĆ

11.12.11

Vratite mi…- Bogdanka Rakić

Zima pre zime,
strašnija od najhladnijih zimskih dana,
misao ledi tužnu. 
…..

Izbezumljenost je to, o, Ljubavi,
o,  srce moje pod stopalima,
odjek uznemirenosti, neiskazanog straha
i nema više ni kopna ni voda,
ni severa, ni juga, ni juga,
ni rađanja, ni umiranja,
ni poljupca, ni molitve, ni molitve.

Ne ištem poslednju pričest,
samo preklinjem skršena,
vtatite mi moje snove. 

 

10.12.11

NOKTURNO-  MARINA ADAMOVIC

razmišljm

da li ima smisla

postojati

a biti utvara

i ne vredi

kako će avet imati

tri čiste

i nešto stvarno odlučiti

idem dalje

poput ranjene zveri

kao —

škrgućem

a

bale mi za telom klize

eto

još pokret il’ …

recimo —  dva

i predstava će biti

puna jeze –

za one što bulje a

ništa ne shvataju

iza spuštene zavese

provirujem

da li sam tu

ili čekam sebe


 

8.12.11

ПУСТО ЈЕ МОЈЕ СЕЛО – Зоран Христов

Пусто је моје село,
пси све ређе у њему лају,
све чешће свештеник  чита опело
старци ме више и  не препознају.
…….

Пусто је моје село
дечији смех се више не чује
школско би звоно сигурно хтело
с ђацима да се опет радује

7.12.11

ŠTA JE TO BILO TAKO LJUBAVNO- Spasoje Ž. Milovanović

šta je to bilo tako ljubavno u ljubavi našoj
iskovane varnice u zelenu buđ
deda mraz na wc šolji
i masnih fota deklamacija
iz televizora trešti proklamacija
neko je opet nezavisan

……….
knjige od prohroma maltera i cigle
slikovnice i bojanke svakodnevnog života
nešto me protresa tokom ranijih razdoblja
neke kuge i verski neki svetski
neki bratski i građanski ratovi moji i tuđi svatovi i šta
šta je to bilo tako ljubavno u ljubavi našoj

6.12.11

 

 

PESMA NEDELJE – JEDNA U NIZU – BRANKA ZENG

 

Htela sam tek onako proći,
videti odraz svojih koraka.
U odjeku na tvojim grudima,
umiriti drhtaje svojih strepnji.
Okrenuti se od svih stega, otići
tragom utisnutim nasleđem.

Putnik sam, neumorna pratilja,
snove sam prosula u ime povratka,
i nisam otišla nikuda, a jesam, želela…

Žamor utihnu u trenu dok prolazi
ponosno uzdignute glave, tiha
u svom pohodu ne ruši stvoreno.
Ona koja ima dar da ponizna bude,
a neponižena da traje.

… zanoćiti pod okriljem zvezda,
rasuti tihu novembarsku noć…
uspavati reči na tvojim usnama,
buditi jutro a ne probuditi ga.

© Branka Zeng

5.12.11

U poćast Kamingsu 74 – Marina Adamović

grančica se naginjala sve

više i niže a šta bi dru

go pod

teretom snega

čekala sam na rezultat

ne!preokrećem

on je  čekao mene

dvoumila sam se se

zašto grančica ne strese pahulje

i pozove neku pticu

4.12.11

Objava- Bogdanka Rakic

Kao pupoljak beli,
kao svežina jutra,
izvijam se
željna mirisa dana,
dana nadanja…
……

O, nasmejte se,
zadrhtite,
zatalasajte se-
stižem vam
kao osmeh voljene,
kao pupoljak beli!
3.12.11

KOLOVODJA- Miladinovic Sandra

 

Nezna juce da je sutra,

nezna noc da je dan,

niti korak da je sudba,

kolovodja da je kralj!

Rukom mase, osmeh nudi,

sve u isti tren!

Dok preplice sitno oro,

nezna da je njen!

……..

 

Dok napolju dah se ledi,

i veje li veje,

kolovodjo kad odigras,

shvati ona gde je!!!!

 

 

2.12.11

Све што је запаљено, једном ће да изгори  – Зоран Матић

Скрати, све године, онако немарно,
Време се истопило као сребро у води,
Ево бежи, ево готово је.

Шта ће остати,
Траг на угашеном камину,
Окићени зид без слика времена ?


……
И тако, идем, вратићу се,
Заобилазим неке године, колико могу,
Говорим, не увесељавам више никога,
Окружен предебелим нитима трња,
Ратник сам, сечем, убијам,
Ипак, није још време умирања.

1.12.11

ДОБРИЦА- Љубодраг Обрадовић

Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!

А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.

………….

Добрица добро поклања,
не однесе се све са собом…
Сад и шетње до свога сна,
остави свима пред погледом.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/27603

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Next

Load more