Category: Marina Adamović

POMOZIMO BOJANU – Marina Adamović

206 пута прочитано

http://promozis.com/pR_ha5_Bojan_Lekic.htm

ili WESTERN UNION – na moje ime; BOJANU je banka predaleko
Marina Adamović, Niš,Serbia ; +381 61 3214893

 

POMOZIMO!

Bojan Lekić, 1988, 18. 10. Krnule, Vladimirci, Šabac 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40605

20 KRATKIH POETSKIH PRIČA (JESENJIH) — Marina Adamović

187 пута прочитано

VI

„Pustimo je da spava,“ mislio je oblak i prekrio mesečinu;

Mesec je želeo sve najlepše uspavanoj lepotici. Probio se kroz oblak – uneo je opoj mira i duhovnosti.
Šta se desilo onoj koja je zaspala provodeći noć na dugoj, stihomraznoj kiši?
Ne znam… zbog nečeg se kajem , ali stvarno ne znam.
Gledam u nebo, Mesec i kristale- očekujem da će san o lepoti kraja ličiti na ovu ledonosnu bajku –

 
„Pustite je da spava“ nastavlja slani novembarski pljusak preko mog ležaja od olujnog veza.
Ima nade, ima! Sad smo junakinje uspavane bajke i pišemo priče o koprivi u cvatu!
„Pustite je neka spava….“

Puštam nas bez kajanja.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40347

LIČNOST KOJU ĆETE JEDNOM UPOZNATI — Marina Adamović

185 пута прочитано

„Znate, Vaše pesme su tako dobre da ih ne smem objaviti;

niko ih neće čitati“

„Oh, iznenadili ste me Kvalitetom kratkih priča, ali ne mogu ih smestiti u prostor namenjen romanima;

prošrite strpljenje i jednoga dana,

možda, možda…“
„Čujte me dobro, radim na širenju ostataka strpljenja,

a radujem se što sam ono što baš jesam, bez predubeđenja. 
Niko me ne može raniti, ni saseći dlaku pod mišicom.
Ja sam jedinstvena
nigde takve nema
nigde, nigde! 
Ne postojim ni u ličnim sentencama umnoženih snova!
Dokaz – ko to piše Vašim noktima među svojim zubima?
Da… možda…da, da, da

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40281

NALIK NA BOJANA — Marina Adamović

144 пута прочитано

Majka je uzdahnula: „I moja ćerka..“
Otac je ćutao i zamišljeno gledao
Brat je izgovorio: „Sećam se brata..“
Devojčica je pokazala: „Moja seka?“

Ulicom je potekao vapaj, 
Srce se rasplelo i kotrljalo do najudaljenije Sunčeve strele

Iz ove rane prokapaće nada!
Čuj!

 

BOJANOVANASLOVNA

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40206

POETSKA KRATKA PRIČA – PREDOSEĆAJ …. Marina Adamović

174 пута прочитано

Polako, polako, na četiri noge, oslanjajući se na repni štap, guleći zidove kojima je pratila put do makaza – ušla je i zamolila:
„Odsecite mi ovaj pramenčić..“
Pogledi su se sudarali, lomili i kotrljali do stolice za šišanje.
„Ovaj tu?“
„“Ne, negde između..“
„Ovde?“
„Ne… razvucite…dublje, dublje“
„O, da, pa to je bršljan žalosne vrbe! Stvarno biste njega?“
„Molim Vas, brže, brže… njega iščupajte!“
Na to je bršljan dobio na snazi, nije se prikradao kao ona; buknuo je, prekrio ju je sa svih strana i ona je ostala zarobljena.“
„Ne mogu mu prići! Šta ste učinili?“
„Isecite ovaj što viri!“
„Ovaj?“
„Da!“
Taj što je virio, nije se pojavio tek onako! Znao je za običaj „isecei kosu i smanji muku!“ Bršljan ga je odbacio ne bi li je zavarao.
Uspeo je. Bila je mirna kao visibaba. Spustila je glavu, zahvalila se makazama, motrcanglama… i lagano, lagano, na osam ruku, nogu, vraćala se odakle je došla.
Odmah iza zadnje ogrebotine na zidu bolničke sobe, stajao je neko i rekao:
„Žao mi je, otac Ti je noćas umro..“
„Meni nije! A zašto bi? Zašto? Nije mi žao! Upravo se vraćam sa sahrane sećanja na oca.“
U ruci je držala onaj pramičak i , kao što običaji nalažu, bacila ga sebi iza lčeđa. Tog popdneva, zaspala je.
Molim vas, tiše, ne budite je!
(Ne Nju! Bršljanovu intuiciju!)

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40139

TUŽNO JUTRO — Marina Adamović

176 пута прочитано

Majka je zaspala.
Sat se nije čuo, ni udar muva o prozore (a proleće je po tome poznato).
To je dobro – zaspala je najzad; i ona je legla, pokrila se ćutnjom i mislima: „znam, neka, neka, znam,“
Tačno u sedam, probudili su je. „Zašto niste ranije!!! Vi ste ludi, đavolii !“
Stresla je sa sebe leto, jesen, zimu i udahnula:
„Umrla je moja…. “
Od tada do sada, razmišlja:
„Da li mi je nešto htela reči? Da li? Da li? Šta?“
Ništa.
Njoj je bilo milo što joj ne ubija smrt. Nečujno, vasionski, repom slepog miša –

njena ljubav kopa mesto za porodidično blago

„evo žiga, zverî !“

Majka

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40080

Ljubodragu Obradoviću – SREĆAN ROĐENDAN! … poetessa

128 пута прочитано

http://www.youtube.com/watch?v=0jni-2duKMY

 

_sp-horoskop-devica

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40054

ŽIVOT JE (S)LEP – Marina Adamović

211 пута прочитано

 

 

„Život je lep“, pomislio je čovek čekajući početak izložbe čuvenog autora.
Autor je voleo izložbe svojih slika; ne zbog slika, već zbog susreta s publikom
koja ga je s oduševljenjem pozdravljala.
Ni trunke egoizma u tome nije bilo.
Pravi umetnici su okrenuti ka inspiraciji i teško ih je od nje odvojiti;
i njima je teško da se sami povuku
(i vid, i sluh, čvrsto su spojeni s kosmičkim letom kroz trans). 
Na suvoparnim , prizemnim dešavanjima, oni se na tren okrenu ka očima drugih stvorenja
i shvate da i stvarnost ima izazova. 
Te večeri, svi su bili spremni na nešto izuzetno. 
Da, bilo je. 
Aplauzom je dočekan slikar, voditelj je izgovorio 
„Dame i gospodo…“ vrlo srdačno, oh, i inspirativno! 
Marsovac u prvom redu započeo je ovacije – slike su popadale sa zidova, publika iz stava poštovanja,
krov se srušio u milion betonskih oblutaka… zemljotres je trajao par minuta…
kao i život koji je izgledao lepo, lepo, stvarno.
Autor je i to preživeo – u očima jednog posetioca, video je sebe od pre desetak godina i pre opšteg rasula,
iznenada je legao na pod pokušavajući da na njemu iscrta duoportret.
Da, da , da… performns stvorio je legendanu drvenu skulpturu prema dvominutnom nacrtu.
Čuvam je u Luvru sur la planète Mars … 
Tu comprends? 
Oui? O..uuuu…iii

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/40018

II POETSKA KRATKA PRIČA – OH, OH, OH —- Marina Adamović

182 пута прочитано

Žena je bila stara, očigledno vrlo, vrlo, stara.
Nije umrla od starosti.
Bila je zdrava, pokretna i duhovita.
Ne, od starosti nije umrla.
S dečjim suncobranom u ruci
(uvek je obazrivo čuvala i sebe, i bačene stvari potomaka)
išla je po izvorsku vodu par kilometara od kuče
(zdravlje na usta ulazi , a štednja  kroz džep).
Ne, autobos nije koristila, volela je hodanje, udisanje vazduha i
razgledanje svega i svačega (pedest dinara tamo, pedeset ovamo puta 365 godišnje! Ih!).
Ta žena nije umrla od starosti.
Na plakatu piše da se to desilo u njenoj devedeset devetoj.
Koliko bi još živela (samo za jedno čulo sluha uskraćena)
prava, izuzetna starica da je na vreme čula upozorenje automobila? 
Ne, automobil nije udario u nju;
da bi to izbegao, skrenuo je na trotoar i pregazio par dečaka.
Starica je istog trena pala da bi im pomogla. 
Nije vredelo.
Tuga je bila ta koja je usmrtila iskustvo nad iskustvima :
između mladosti i starosti nekada razlike nema.
Primer iznad:
Sahrana je sutra u  12h –
nje i njih.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/39993

KRPICA — Marina Adamović

175 пута прочитано

Zašto krpica, koju pocepam i bacim, ne padne na zemlju,
ili pod, ili bilo gde,
samo ne tu gde pada?
Zašto?
Zašto ne otplovi rekom do ušća?
Bilo kog! Ovog, onog, nepostojećeg!
 Zašto ne odleti do kljuna lešinara?
Zašto?
Moguće je zato što krpice nema.
Kako bi postojala krpica u rukama
koje su,
mesto nje,
davno odsečene?
Nikako da shvatim o čemu priča ševa u mom sitnom mozgu.
Čupam joj levo pa desno krilo ne bih li sve razjasnila.
Oh, krpica i dalje pada tu gde hoće!
Ja se gušim , mama!

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/39969

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 91 92 93 Next

Load more