Category: Marko Lj. Ružičić

  ПОЗИВНИЦА

СРДАЧНО ВАС ПОЗИВАМ ДА

27.11.09 Г. ДОЂЕТЕ  НА ПРОМОЦИЈУ

МОЈЕ НОВЕ КЊИГЕ:

,,РАЈКО БРАНКОВИЋ УЧО“

 МОНОГРАФИЈА

која ће се оджати у Српскoм  културном  центру

Рингстрассе 20 Дибендорф – Цирих

са почетком у 20 ч.

Марко Љ. Ружичић

                                                                                                                                                     Контакт телефон: 079 645 34 18

                                                                                                                                                    Меил: konaciste@bluewin.ch

СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА

(Бранком В. Радичевићем и

Мирославом Миком Антићем)

Кренух Сремом на измаку дана

Кад се дванаест у нулу претвара,

Да прегледам вилењака кутак

Гдје с мјесецом вила разговара.

/

Ноћ је тиха, осамнаест степени

Само цврчка пјесмица се чује,

О, љепоте, Боже благо мени

Па ми срце будно снове снује.

/

Са свих страна мирисни воћњаци

Као прстен, око равне Бешке,

Вилењаци к’о да их садише

По пропису, без иједне грешке.

/

Изнад Тисе мјесец се појави

Око њега звјездице ко овце,

Дунав ријеку они поздравише

А са цркве огласи се звонце.

/

Мјесечеве зраке похрлише

Карловцима граду прелијепоме,

Стражилово желе да загрле,

Да пјевају Оду Бранку с воме.

/

Радичевић, све мирно посматра

И са Миком тихо разговара

Спомињући тамбуре и жене,

Стиховање и времена стара.

/

Поздравим их, с пуно поштовања,

Рекох да се пјесницима дивим,

Да понекад напишем пјесмицу,

И у Српској Републици живим.

/

Обојица пружише ми руку

Одаваше слику благог мира,

Питаше ме за пјеснике наше

За Инђију и за Златомира…

/

Изненадих брате обојицу

Када рекох да знам Боровницу,

Да сам сада баш, код њега био

Пио вино, књигу припремио.

/

Заћуташе оба изненада

А ноћ сремска лијепа и тиха,

Па рекоше: „хајде кажи нама

Макар два-три Гнионичка стиха“.

/

Сав у чуду, ја упитах себе,

Какве пјесме воле великани?

Па се сјетх пјесмице лијепе

Ђе садашњост у прошлост ме мами.

/

„Твоје име у мојој је крви

Гнионицо мој бијели ђердане,

Ту сам корак начинио први

И провео најмилије дане“…

/

Два пјесника гледаше се нијемо

Ја помислих шта ће сада рећи,

Мирослав се блажено насмијеши

Па ми рече: „Хајд’  још коју реци“!

/

Истог трена, трему заборавих

Казивати пјесме ја наставих,

Ал и даље о свом родном селу

Са поносом и росом на челу.

/

„Како дивно шуме јабланови,

О жубору воде с бистрог врела,

Како душа и данас ми снива

Из младости, игранке и прела.

/

Како цвиле жице виолине,

И шаргије, неуморно брује,

Како уз њих у мом завичају

На све стране пјесма одјекује.

/

Обоjица, пружише ми руку,

Честиташе за речене стихе,

Што к’о мелем за уши им беху

Оне ноћи, прохладне и тихе.

Марко Љ. Ружичић, 17/18.08.2009.