Category: Nevenka Alispahić

Ne vraćaj me na čekanja

Ne znam, možda je teško shvatiti
koliko su čekanja tihi otrovi
možda je teško razumjeti
kako je lako čekajući živ umrijeti.

Doista ne znam, od onih sam
koji su upoznali dvorane čekanja
i široke hodnike tihih nadanja
i njih, njih razumijem.

Možda ćeš, ako i sam kročiš
tim istim dvoranama i hodnicima
moći da razumiješ što smatram
da je beščutno srce tvoje.

Ne razumijemo se, nismo iste cipele nosili
i tome se ne čudim više
ali te molim, ne, preklinjem te
ne vraćaj me više nikad na čekanje.

© Nevenka Savić Alispahić

( 2017. )

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60131

Dan bez čekanja

Osvane dan kada se više ništa ne čeka
dan u kojem je sve kristalno jasno
i spreman si da živiš umjesto što čekaš
baš ovaj tren, baš sad
jer onaj od maloprije je već postao prošlost
a onaj što dolazi, može i da ne dođe.

Osvane dan kad pobacaš stare kapute
pocijepaš brižljivo čuvane
požutjele karte s davnog putovanja
i one ulaznice iz onog bioskopa
u koji odavno ni ne zaviruješ.

Osvane dan kad pred sobom stvoriš
ogromno brdo pocijepanih uspomena
uzmeš kutiju starih, s razlogom čuvanih šibica
izvučeš jednu, zapališ, kutiju dodaš gomili
koju zatim potpališ šibicom koja već peče prste.

Brzo, sve što je izgledalo neprolazno
sve što je djelovalo kao znak za čekanje,
čekanje ničega,
brzo, vrlo brzo, halapljivi plamen pretvori u pepeo
i nema ga mnogo, šačica tek, dječija.

Prospeš pepeo u vjetar, okreneš se i odeš
u ovaj tu i sad tren
u ovo sigurno između u kojem je sve moguće
i sve nemoguće
i živiš,
i dišeš,
i rizikuješ,
ali se ne vraćaš, ne čekaš i ne mučiš sebe
pravdajući se vječnošću.

Vječnost, to je za rijetke,
i ne bira ih čovjek, bira ih vječnost sama.

Osvane dan kad prihvatiš ono što i znaš,
tren koji je upravo prošao, ne vraća se
taman ga dovijeka čekao
dovijeka gledao u vrata koja se ne otvaraju
razmišljajući kako će baš sutra da se otvore
i na njima se pojaviti čekano.

Prošli tren, sigurno neće otvoriti vrata.
a sutrašnji, znaću tek sutra, čemu ga čekati
ako treba da dođe to što bi se čekalo
u tom sutra što dolazi, ili ne dolazi,
uzalud je sad sanjati i uzalud je ubiti trenutak
zarad nesigurnog čekanja nečega što
i može i ne mora, i ne može i moglo bi
da se dogodi.

I nisi manje sanjar, i nisi manje čovjek
samo se probudiš i znaš – čekao ne čekao
sviću nova jutra, nove se zore na istoku bude
sa nama ili bez nas, rijeka proteče svoj put
vjetar ispiše svoje priče dok ih vrijeme čuva
gledajući kako kraj njega život promiče.

Jednom je negdje rekao neko;
“čekanje bi ubilo sanjara”
vjerujem da je rečeno od nekog negdje nekad
čuo, zabilježio i naučio da samo budala
dovijeka čeka ono što prođe ili ono što treba da dođe.

Osvanu jutra, osvane dan
sa njim se probudi isti lik, ista budala
isti sanjar i ista luda
jedino ništa i nikog ne čeka više
baci pogled na najmilije oči
jedino njih sa sobom nosi
u ovom trenu u ovom sada
a sutra, sutra ko zna, o tome ću
kad ponovo bude sada.

Adio sad, možda se opet sretnemo nekad
a da se nismo nigdje čekali nikad.

© Nevenka Savić Alispahić
( 2015.)

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/60129

Писмо у флаши испијеног вина

Волео бих да си ноћас ту крај мене
да не морам да те тражим у облаку
кафанског дима и песмама Цигана,
да те не тражим у лицима непознатим
и чашама испијеним, разбијеним,
у капима горким опорог вина на уснама
да твоје усне не цртам у мислима.

Волео бих, али ноћас те нема ту.

Празним нову чашу, не бројим више,
девојка нека прилази и пита
сме ли да седне крај мене,
волео бих да је она ти па да седне
и одагна од мене слутнје и немире,
али није, мирис није твој, глас није твој
лик и не гледам, не морам, осећам
предосећам, ти ме се ноћас ни не сећаш.

Волео бих да ме ноћас волиш и да си ту.

Празна флаша испијеног вина
твоје име у песми Циганина
уместо мене јеца виолина, ово у мом оку
само је пијана ноћ пуна дима,
ова црвена кап на рукама је просута чаша вина
сасвим случајно здробљено стакло
сасвим случајан траг на белом столњаку
прва слова твога имена и знак бескраја.

Волео бих да ме ноћас волиш као што те нема.

Рекла си, волела си некад неког, више нећеш никог
и да љубав не знаш шта је, не знаш ништа о њој
сем да празне речи ветар носи, даљинама разноси,
причала си, на ветар си ми личила, јогунаст, помало љут
у очима су ти се смењивали ноћ и дан,
схватио сам, заробљен сам остао у ветру, у оку твом
заробљен и заљубљен, као дете преплашен.

Волео бих да ми ноћас верујеш да љубав није пуста реч.

Поново чаше вином пуним, поново исту песму
да ми свирају, да ми певају, да се докрајчим
и док још нешто од свести ми оста
узимам хартију и пишем ти писмо с поруком
да ме пустиш у свој свет да га чувам као цвет
једна кап црвена је на белину папира канула
она нека ти буде уместо завета, сведок твога човека,
јер, твој сам човек, теби припадам сад и довек.

Волео бих да знам где си да ноћас могу да одем к теби.

Не знам где си се сакрила од мене и адреса
ми непозната, сем да си ме заробила
све је мистерија остала, све сања и узаврела осећања,
не знам, па узимам празну флашу испијеног вина
и као у филму неком, заљубљен, изгубљен, луд
на писамце пољубац утиснух и уролан у флашу убацих
решен да сиђем до прве реке па нека је виреви носе
нека је неко нађе и нека ти преда и каже
како те овај лудак чека, макар чекао довека.

Буди ноћас бар у мом сну и воли ме толико колико ниси ту.

( 2018, фебруар )

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59938

Januarsko Sunce

Moji su januari maglovito Sunce
olovno teški koraraci kao da stoje
brojeći dane brojim i godine
samo januari neumorno postoje.

Sve drugo izgubilo je sjaj
sve drugo postalo je privid
a januar i u magli življi je i svjetliji
od najsvjetlijeg svjetla u noćnoj tami.

Moji su januari tiha sreća i vječna bol
sve ono što i kad prođe ne prolazi
živa su rana i živa pjesma
osmjeh radostan utopljen u rijeci suza.

Moji su januari maglovito Sunce
s jasnim zvjezdanim Nebom
oči uprte u daljinu i pogled pun nade
da od nekud ćeš banuti u ruke prazne.

Moji su januari vječno čekanje
i tiha zahvalnost za njihovo postojanje
i jedna Zvjezda što mi dušu liječi
u njoj sjajiš u njoj živiš u njoj dišeš i pjeseme pišeš.

Moji su januari i bez Sunca Sunce
u njemu Tvoja ljubav živi i s’ja
moji su januari Tvoj zagrljaj svaki put
kad me obasja Sunce iz Njena oka dva.

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59706

Мементо мори

Тишина која прича
и чврст стисак хладних руку
плес сребрног лишћа јасена
уз музику скривеног вјетра
бљештава свјестлост
што смјело размиче облаке
као да каже – не брини, крај тебе сам
корак који одмиче а остаје
суза рођена у осмјеху блиједих усана
и трајни знак на души
да вољети не значи нужно и остати.
Изнад свега
изнад тишине и свјетла
изнад туга и радости
важно је знати
љубав ни пред смрћу неће стати.
И овај дим плавичаст
и мисао скривена у тами ноћи
све је то љубав
све је то запис о свему што
и кад сами прођемо
неће проћи.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58048

Miris tišine obojene ćutnjom

Ćutati.
Zanijemiti.
Budan snevati.
Oslikati Nebo duginim bojama.
Napisati odu plavičastom odsjaju
ulične svjetiljke
na bijelom sagu zimske balske dvorane.
Tišinom zarobiti riječ.
Sve loše riječi okovati ćutanjem.
Biti nijem za košmare.
Biti budan za snove.
Uzeti košaru ružinih latica
i rasuti je po plavičastoj bjelini februara.
Zaključati u tamnicu tišine sve što nije.
Obući najljepše haljine za ono što jeste.
Ćutati.
Prećutati.
Voljeti košmare.
Voljeti studen.
Otopiti led utihlom toplinom
i kapi razlivene sliti na dlan.
Zažmuriti.
Čvrsto zažmuriti.
Tamo iza trepavica je svjetlo.
Tamo čekaju tihi koraci
izdvojeni iz slijepih ulica.
Ćutati.
Ćutnjom navesti na slušanje,
povesti zaboravljenim stazama
olistalih šuma i cvjetnih livada.
Žmuriti.
Najjače.
Žmureći podstaći na vid.
Vidjeti Nebeske fenjere
što osvjetljavaju šibljem obrasle puteve.
Ispružiti ruke ka skupljenim šakama.
Dodirnuti.
Raširiti.
Ispisati esej nedodirljiviom.
Ispisati ariju snježnom.
Ćutati.
Uzeti sve boje tišine.
Najljepše boje.
Oslikati proljeće u februaru.
I širok osmjeh sivom Nebu
Zanijemiti.
I nijemošću ispisati himnu.
Himnu snovima.
I sanjati.
Budan sanjati.
Pretvoriti crno-sive košmare u
boju nježne kale,
i pokloniti je.
Darivati toplom tišinom
zaleđenu buku loših vibracija.
Vibracije prolaze kroz svemir.
Od stanice do stanice
Mjesec ih dostvi nepogrešivo,
u istu ulicu na isti broj.
Ćutati.
Ćutati toplinom.
Ćutati Ljubavlju.
Obojiti buku toplom
mirisnom tišinom.

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57770

Nekad nikad

Promijeniću se nekad,
jednom kad me ne bude,
tad sigurno, nikad prije.

Postaću jednom prah
možda baš bude noć
i mjesec izađe mlad.

Neće ostati na zemlji trag
nekad će samo zašuštati zvijezde
koje nikad ne ostavljaju srebrni trag.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57702

Balada o ženi što čeka


Sreo sam je na pustom peronu stanice
U koju vozovi odavno ne svraćaju.
Imala je lice anđeoski blijedo
S tamnim očima iz kojih vatra izbija
I onako, ovlaš, šalom prekrivena
Ličila je na likove sa starih fresaka,
Ovdje i ovom vremenu nije pripadala,
A tu je stajala, stajala I nešto čekala.

Pitao sam je koga i zašto čeka
Tu na mjestu gdje niko ne prolazi,
Ona se, ni ne pogledavši me,
Blago osmjehnula, onim osmjehom Mona Lize
I tiho, gotovo nečujno prošaputala ;
” Moju Ljubav, čekam moju Ljubav.”

” Zašto baš ovdje na mjestu gdje niko ne dolazi ?”
Pitao sam radoznalo .

” Znaš, moj život je pust peron,
U njega više niko ne svraća,
U njemu više ničega nema, ničega
Sem moje Ljubavi , sem Njega.
Čekam, jer, još u tu Ljubav vjerujem,
Jer ne priznajem da su prave Ljubavi tužne,
Jer ne priznajem da ima nemogućih Ljubavi.
Čekam, jer, rekao je da sam njegov život,
Njegov svijet, njegovo sve.
Čekam, jer moje srce i moja duša vjeruju
Da je krenuo ka meni
Prelazeći sve prepreke i sve barikade
Jer, ja ne vjerujem da išta i iko
Spriječiti Ljubav može,
Jer, ja ne vjerujem da Ljubav je patnja,
Neostvaren san ili paklena bol.
Može, da može biti odbačena, zgažena,
u prošlosti ostavljena, neuzvraćena,
ali, tada se to ne zove Ljubav i
Ljubav nikad ni bila nije.

I zato čekam, čekam moju Ljubav
Jer, ona je iskrena, velika i prava,
Čekam da osjeti otkucaj moga srca,
Da zaviri u dubinu duše svoje,
Da prizna da ne postoji ni nemoguće
Ni ne može, ni ne ide,
I da dođe da me zagrli
Da me ugrije I kraj mene ostane.
On jedini zna put do perona
Na kojem vozovi više ne staju,
On jedini zna kako do mene stići
I ja ću čekati, jer ne, ne mogu, ne želim
Vjerovati da nikada neće doći.”

Šapat se gubio u vjetru,
Jedna joj se suza omakla
Niz blijedo lice,
Nemoćan pred tim bolom
Krenuo sam dalje
Osjećajući se poput bijedne kukavice.

Ja sam samo svjedok vremena,
Stranac što napisa priču o ženi toj
Nemoćan da odagnam njenu bol
I poželjeh, životinjski, snažno
Da sretnem onoga što čekan je
I da ga pitam zašto je dozvolio
Da ga čeka onako, s licem anđela i očima djeteta
Ako u ljubav ne vjeruje i sam
Ako ne vjeruje da sve se može,
Sve što nije odnio smrti dah.

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57688

Bez tragova

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57609

Molim Te

Znaš, teško je živjeti i nositi
plašt od mrazeva i lice od kamena,
teško je biti nijem dok vrisak para grud
i hladan biti dok vatrom ključa krv.

Meni nije gluma zanat
i nije mi zloba sestra
niti mi je bezobrazluk brat
i licemjerje mi nije srednje ime.

Zamisli onda, ili pokušaj bar
koliko li je teško ostati dalek blizinama
i leden toplinama
i rezervisan prema svim svojim dubinama.

Ne možeš znam, ni kada bi htio, a nećeš
i s toga moram pokušati opet
ono što nije pomagalo nikad,
moram da te zamolim, ne traži me više nikad.

Smrt je tako blagoslovena
kad život postane čemra i jad
umiranje nije ništa
spram umiranja svaki dan.

Znaš li koliko snage treba
krhkom biću da nosi teret titana
možeš li da zamisliš kako je sam
proživjeti rat i mir sopstvenog bila.

Ne znaš, jer da znaš, ili da te barem briga
ne bi dirao popucale šavove rana
niti bi soli sipao na krvave tragove
kad već melema nema u tvojim rukama.

Ne zamjeram ti ni to više
odavno nemam ni izvinjenja ni opravdanja
odavno te pustih tuđini i strancima
samo te još jednom molim, pusti da zaboravim.

Ne traži lijeka tamo gdje si rane zagadio
niti svježe vode s otrovana izvora
niti Sunca ne traži tamo
gdje se magla sumnje nastanila.

Čovjek sam samo, slab, nejak, grješan
bitke svoje volim sama da bijem
ali tebe, tebe u sebi nikad nisam i nikad neću
s uspjehom mogći da ubijem.

Zato, još jednom te molim
ne pokušavaj više saznati
koliko je čega ostalo u meni
ima li te još u ovoj ženi.

Ostani na svojoj strani svijeta
ne zovi, ne traži, ne pitaj
od mene čuti više nikad nećeš
ni lijepo ni loše, ni o bolu ni o sreći.

Ne traži me više, nikad.
Ne postojim. Nema me. Nisam.
Ni žena ni sudbina, ni prijatelj ni rodbina.
Niko. Nikad. Oduvijek, sad i za navijek.

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57345

Bez stepenika


Ravnica svud
široka polja sakrila drum
naplju, kažu, vlada stud.

Ravnica, kamena nigdje
nigdje planine i nigdje brda
do tebe da se popnem, nemam kuda.

I stojim u mjestu
na zamagljenom oknu
stepenike ka nebu slikam
jedan usamljen bijeli golub
gledao me tužno i dugo
prije nego u visine prhnu
a ja i dalje u mjestu stojim
u kavezu kovanom od juče
zidova obloženih s danas
bez vrata koja vode u sutra.

Ravnica, prazan prostor
između zemlje i neba
napolju kažu zima vreba
tišina srebrom posula noć
tumaram pustim između
tražim stepenik da korak napravim
a ravnica, ravnica i stud
ledi mi korak, mrzne um
neko kuca o zamagljena okna
da li to bijeli golub dolazi
da mi pokaže do tebe put?

Ravnica, kažu da živim tu
ne znam ni kad, ni kako, ni zašto
ni u kojem košmarnom snu
stigoh u priču tu
priču u kojoj postoji stepenik
ali stepenik ka dnu

Ravnica, prazan prostor i ja
ne vidim nigdje nebeski svod
iako, kažu, nebo plavo je i dan vedar je
kažu da su mi oči tamne
i da sam odavno stara i troma
rekli su mi i kako se zovem
ali, ne sjećam se toga.

Ogrnuta velom zaborava
koračam ravnicom ili
smo tako izgleda dok u mjestu stojim
i stepenik u magli tražim
jedan, sasvim mali
da ti budem bliža bar
jedan krak, jedan dan, jedan san.

Ravnica, do neba prazan prostor
kažu da živim tu
i da hodam i da dišem,
rekoše i da pjesme pišem,
ne znam, ne sjećam se
samo tebe pamtim
jasno se sjećam
bio si moj krvotok
moj genetski kod
moja bit i moj smiso
vazduh koji se disao.

Bio, kažu, kako pitam,
ko sam onda ja ako si ti samo bio
ko je ova vrteška u sred ravnice
ima li u praznini stepenik
koji bilo spaja sa biće
stepenik koji maglu uma razgrće
i besmisao ka smislu vodi?

Ravnica i ja i prazan prostor
bez tebe, bez sutra
bez stepenika.

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57290

Zidovi tišine

Riječi bi sve pokvarile.
Ćuti dušo, ćuti.

Digni zidove veće od Neba i iza njih pohrani istine.
Ćuti, tako je bolje, tako se lakše vidaju rane.
Sakrij da još voliš, sakrij da ne umiješ prestati,
sakrij da nikad nećeš prestati.

Ćuti dušo.
Bodljikavom žicom obavij zid, iskopaj duboke šance,
i…ćuti, samo ćuti.

Bolje je tako. I ne vjeruj, vjerovanja su te slomila.
I ne sanjaj, snovi su prevara.
I ne nadaj se, nada je izdaja.

Ćuti, samo ćuti dušo.
Tišina je najveća. Tišina je istina svih istina.
Vječna tajna skrivena da nikad više ne bude
oskrnavljena, zgažena, ponižena.

Ćuti. Samo ćuti.
I ne plači. Ne vrišti.
Sama si sebi stražar svojih skrivenih osjećaja.

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57214

Ledeni stihovi

Zašto ne znam zimu pisati
zašto snijeg i led stihom
ne umijem oslikati
kad toliko zime i snijega
na mome srcu ledene planine
visoke poput Mont Everesta
izgradiše sve zime prošle

Zašto mi je zaleđenoj ledeno
što osjećam januarsku stud
kad led na duši pokrov svoj
odavno niže sloj po sloj
i nema te topline ni toga Sunca
koja bi bar jednu kap otopila
jedan komadić okopnila

Zašto onda ne znam zimu pisati
zar su i slova mi sva promrzla
je li se i na njima led uhvatio
zar i Muze prekriše snjegovi
ili su to samo smrzli se
mrtvog pjesnika tragovi
ili su to samo u ledu prosuti stihovi ?

© Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57184

Skriveni Vetar

Dani su sivi, olovno teški
pogledom tražim gde se Vetar skrio
ona bura olujna, snažna
da sa neba skine tamni veo.

Ne čujem, sve je tišina prekrila
i magle zamutile čula
zamrli glasovi dobro poznati
utihli Pegazi, krila im sklopljena

Šta se to zbiva u mojoj duši
mislim da ni ne želim da znam
sklapam oči, ne pratim u magli trag.

Polako se mešaju sivilo i mrak
u daljini treperi do sad neviđen zrak
a Vetar se skrio i čeka neki znak.

©Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57139

In vino veritas

In vino veritas

Danas je dan svetog Trifuna
dan vinograda i vinara
dan vina i gitara
ili, ako Vam je tako drago
danas je dan svetog Valentina
dan za zaljubljene
dan za ljubavnike
dan za ljubavi beskrajne
za ljubavi slatke i kratke
tajne i javne
i sve one koji vole
pa i one koji baš i ne vole.

Danas je dan za vino i istinu
i zato nazdravljam ovom kapi
crvenom kao krv;
Prvu čašu za sve ljubavi ma kakve bile
dugo trajale i dugo se opjevavale!
Drugu čašu za ljubavi davne
bez kojih bi kafane davno bile pozatvarane
bez kojih ne bi bile vječne pjesme ispjevane!
Treću, treću, treću čašu gorko-slatku
Tebi posvećujem i u Tvoju čast do dna ispijam
Tebi, moja jedina, moja najslađa, moja najgorča
Ljubavi bezvremena!

Četvrtu čašu i sve čaše sljedeće
piću bez riječi, bez posvete, bez zdravice
vino je prokleti detektor laži
i sakriti neću moći
da u meni Te ima više
nego što sam u sebi postojim
da još ti duša pjesme piše
da još te sve moje u meni voli
voli, a boli, a boli…

Danas je dan svetog Trifuna
dan svetog Valentina
zovite ga kako Vam je volja,
u to ime;
Zdrav svima!
Neka bude ljubavi, muzike i vina!

( 2017. )

©Nevenka Savić Alispahić

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57089

Pages: 1 2 3 Next

Load more