apr 26 2018
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57803
apr 15 2018
Promijeniću se nekad,
jednom kad me ne bude,
tad sigurno, nikad prije.
Postaću jednom prah
možda baš bude noć
i mjesec izađe mlad.
Neće ostati na zemlji trag
nekad će samo zašuštati zvijezde
koje nikad ne ostavljaju srebrni trag.
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57702
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57609
feb 25 2018
Riječi bi sve pokvarile.
Ćuti dušo, ćuti.
Digni zidove veće od Neba i iza njih pohrani istine.
Ćuti, tako je bolje, tako se lakše vidaju rane.
Sakrij da još voliš, sakrij da ne umiješ prestati,
sakrij da nikad nećeš prestati.
Ćuti dušo.
Bodljikavom žicom obavij zid, iskopaj duboke šance,
i…ćuti, samo ćuti.
Bolje je tako. I ne vjeruj, vjerovanja su te slomila.
I ne sanjaj, snovi su prevara.
I ne nadaj se, nada je izdaja.
Ćuti, samo ćuti dušo.
Tišina je najveća. Tišina je istina svih istina.
Vječna tajna skrivena da nikad više ne bude
oskrnavljena, zgažena, ponižena.
Ćuti. Samo ćuti.
I ne plači. Ne vrišti.
Sama si sebi stražar svojih skrivenih osjećaja.
© Nevenka Savić Alispahić
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/57214
nov 05 2017
KRILA LASTAVIČJA
Grejem dušu
na suvom lišću
za potpalu
ustreptalih misli
Krila lastavičja usporavam
sabiram jesenji rod
Miriše naručje
žutim dunjama
Stihujem te oblakom
dok stražarim
čekajući
Lepa Simić
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/56315
apr 11 2017
Када моје срце јадно,
склопи своје руке ломне,
и помисли на жуч клету,
и горчину што је пило,
тад се јавља страшан трептај,
пуно искра које сјаје,
од слободног мога духа,
што се тихо из сна буди,
па питање старо сад поставља.
Кад се тражи од човека мало,
не треба се пуно двоумити,
већ се треба брзо пресабрати,
и онда ће одговор наићи.
Људска душа од века вапије,
да попије мало меда слатког,
што је сили људскога усуда,
од већ било превише за дати,
те сем онда вешто он сабире,
па говори чемерном човеку.
Људско ти је знање непознано,
не треба ти сласти из пехара,
јер је сласти од већ тешко доћи,
те се лати ти крвава меса,
не бил себе гладног намирио,
и спокојно лези у постељу.
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/54536
mar 21 2017
МЕСЕЧИНА ИЗНАД ЦИРИХА – Лепа Симић 
Месец догорева
сребро расипа
блиста са истока
божански траг рађања.
Чежњом растргнуто свитање
Очима хоћу све да обухватим
и схватам
кад једном уђеш у овај град
као у зачарани свет
више не можеш изаћи
Волим моју улицу
зелену оазу мира и лепоте
Често се растужим
што незнанце срећем
никог из завичаја
Тихо улазим у стан
сушим росу са ципела
док ме поглед као уздрхтала врба
односи
у вир носталгије
Замерило би ми срце
да те се не сетим
земљо моја
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/54264
dec 19 2016
А БОЛ ЈЕ БОЛ – Лепа Симић 
Нема више оног плама
у очима
ни свилених лептирића
да ковитлају као извор
нашим венама
Далеко смо-а ту смо
мимоилазимо се
у тражењу себе
Страхујемо од сутрашњице
Наручја празна
руке не грле
губе нам се погледи
А бол је бол
Нико ничију не може да омеђа
и нареди
докле је чија површина плакања
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/53408
okt 31 2016
OKTOBAR – L.Simić
U moja dva bistra oka
visoko iznad zemlje
pleše lepota jeseni.
Posebnom ljubavlju grlim
čoveka u tebi
Nećeš voleti
ovu pesmu,
kao što ja ne volim svoje pesme,
jer su jednolično korito
ustajale vode
u liku tvom.
Ne znam kojim kanalima
ulaziš u moj život,
ali tvoja prisutnost je
uvek sveža.
Proći će ovaj
oktobar, novembar… i ovaj život,
samo će ljubav
sveta i čista OSTATI
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/53050
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51952
feb 15 2016
Ahnenerbe XXl- izgubljena mapa crnog mesike
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51095
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/51089
jan 29 2016
А ТИ ЋУТИШ, ОЧЕ
Тата, причај ми,
како изгледа наша постојбина?
Чује ли се жамор
српских душа?
Кога си срео? А наша кућа?
Кћери моја, не питај
за наше огњиште!
Ни темељ се не познаје
где је некад био.
Све сравнили са земљом.
Тамо нема ничега више.
Поља опустела,
шума посечена, гробови преорани,
На место цркве, нови темељи,
нема више ни каменог бунара
затрпали га.
Вода им се огадила.
Срео сам своје сестре
и једва их препознао.
Једва.
Можда сам срео и твоје школске другове
другарице, професоре,
ал их нисам препознао.
Ништа више није исто!
Дете моје, уморан сам…
Сачувај топлину мојих речи
за олујне, ледне ноћи.
Пејзаже
и сунце румено као божур,
које милује наше пропланке и поља,
што чекају да им се вратимо,
као ласте!
Чувај успомене.,
Твоје детињство тамо спава.
ЛЕПА СИМИЋ -Цирих
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50839
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50833
Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/50492
Коментари