Category: Svetlana Poljak

NE PITAJ

Izdahni moje ime kroz zube kao dim od cigarete i

zamisli, samo zamisli kako ti glas putuje sa ivice

tvoga sveta i stiže do mene kroz dašak vetra,

tada baš sedeću ispod strehe, grickati nokte ili

uvijati papilotne a onda zamisli kako ti odgovor šaljem i

osmehe i kako moj glas zna gde je taj tvoj kraj sveta

ali me ne pitaj kako glas može da zna u kome

ćošku vasione sediš ako si na primer u Njujorku,

Teheranu ili u nekoj kineskoj palanci i zbog mene blediš;

i ne mogu da te razbude ni tebe ni tu zažarenu loptu od sećanja,

 ili se pitaš da li su negde manja,

ako si na Marsu možda utehu pronašao ipitaš
se sa nekim naprednim stvorom kakav te to grozni maler snašao,

ne huli na plimu ni oseku časti i

ne vraćaj ni smrti ni životu ono što nismo mogli spasti….

izdahni moje ime u vetar pa i ako
se budeš potucao po hridima kao utvara neka

ne pitaj kako se nestaje pa nastaje ponovo,

krvari i leti u ovo novo vreme jer tako to biva
među maglom skrojenim olupinama….

i onda ne pričaj i ne pitaj ni o vlagama ni o misterijama,

izopačen našom ljubavlju kao nekim romanom….

nepopravljivog, mislila sam,
karaktera a bili smo
samo Božija mera
za ljubav…

zato ne pitaj kako će glas znati

da li si u Indijani ili u pećini u Panami ili na

 nekom prijemu u Alabami ili

ako sediš u nekom ćošku u kafani u kraju i

pišeš ljubavno pismo nekoj dami,

koju bi slatko počupala za kosu,

ako si skliznuo na marginu života golu i bosu i

stota te razočarala sreća jer si preterao

goneći je kao june,

kad dašak vetra moje ime dune,…

zatalasa jasika,
žbunje zašapuće,
znas ono, klasika,
neko već čuće…

tad samo izdahni moje ime kao dim od cigarete i

zamisli kako ti glas putuje kroz planine leta
i zime ili neke tužne strune i ne
pitaj nikad kako uzdah izdah može da razume…

©  Svetlana Polak