Category: Nekategorizovano

ON I ONA -Jelena Đurašković

ON
Sretao sam razne žene.
Mnoge sam od njih poželeo,
Mnoge su želele mene,
Al’ mislima svojim uvek sam bio car;
Bio sam im gospodar.
A onda se iznenada ona pojavila
I sasvim me obezglavila.
Prirodna, spontana, nije se trudila,
A u meni je tako strasnu želju probudila.

ONA
Dal’ mi to srce strela ljubavi pogodi?
Ulete nenadano i ranu čežnje otvori,
Što vrućim žarom peče, a vatrom strasti gori.
Kako se oteti, kad mi godi?
Opija me neka slast, prelazi u strast.

ON
Njene vedre oči, njen topao glas i to lice milo…
Odjednom mi toplo, pa mi vruće bilo.
Zastade mi pred njom dah.
Nešto je čudesno iz te žene zračilo
I tako mi je mnogo značilo.

ONA
Dal’ su grešne il’ blažene misli moje?
Uzbuđenjem celo telo doje.
Šta da radim s njima, kad su kao plima,
Kad prijaju duši tako jako.
Odjednom mi sve je lepo, lako.
Dal’ sam samo živa ili ipak kriva
Usnama što dadoh da šapuću ime tvoje,
Što mislima slobodu sam dala,
Kad se slatko smeši lice moje,
Očima što sijaju kao dva kristala?

ON
Divna, čudesna ženo,
U meni napravi čudo.
Sva si mi čula opila.
Zaljubih se u tebe ludo.
Šta ću sad sa sobom, o moja tugo,
Ti nisi sama, ja nisam sam;
Mi nismo jedno za drugo.

ONA
Dal su grešne o tebi želje moje?
U našim životima drugi već postoje.
Što li te volim onako kako ne treba?
Kako se uvek zavoli onako kako boli?
Osećam da me razočaranje vreba.

ON
Duša mi izgubljeno luta
Bez nekog pravog puta.
Oteti se ovom uzaludno hoću,
Al’ mira meni nema ni danju ni noću.
Pobediti ljubav mislio sam da mogu,
Al’ svaki susret s njom
I svaki pogled njen
Obarao me s nogu.

ONA
Dokle to stremim, gde me vodi moja nada
U stvarnosti kakva nam je sada?
Šta li me to vuče k’ tebi tako snažno?
Kako znati dal’ je priviđenje lažno ta magična sila?
O kako si samo imao velikog stila
Da u pravo vreme uradiš pravu stvar,
Upališ u meni vatre plam, ostaviš u meni vreli žar.
Šta me to obuze, šta se to mota u mojim mislima,
Kad nada moja staklene noge ima?
Osećanje ovo dal’ me grehu vuče?
Dal’ je ipak samo kratko nadahnuće?
U zanosu svome to što vidim lepo,
Šta ako je mašta koja gleda slepo,
Koja čuda stvara, pa me vešto vara?
Opsednuta duša ne znajuć’ tumara.

ON
Bejah i grub i drzak,
Htedoh se odreći,
Od sebe htedoh pobeći
Al’ tako bol mi bivao još veći.
I ma koliko god sam se trudio,
Samo sam još više ludio.

ONA
Dal’ da ovo staje il’ da traje? – rađa se dilema
U kom pravcu vodi, budućnosti svetle nema?
Što li me još i savest moja sputava?
Kako mi ne da na sreću prava?
Obuzdati hoće misli moje, želje moje, strasti moje…,
Da me lude ne slude, da više ne postoje.
“Utabanim putem idi, idi pravcem dozvoljenim!
Šta će slasti, šta će strasti?
Kajat ćeš se, bit će muke,
Odreci se, peri ruke!
Dalje ne smeš, briši trag,
U tebe je uš’o vrag!”

ON
Da je toliko volim, dal’ je i ona shvatila,
Kad je od mene svoje oči krila?
Zašto mi sve prašta?
Zašto se nikad ne ljuti, razume me, ćuti…?
A meni se od toga razum više muti.
Da li to i ona mene voli,
Pa je isto što i mene boli?
Dal’uzalud uzdiše i želja njena
Što ne može biti moja žena?

ONA
Šta me briga,zar da me uvek ta savest peče
Kad životu kradem samo malo sreće!?
Osećanja moja što gode duši, dal’ će opet da uguši,
Da opuste moje grudi…?-
U meni se prkos budi.
Što da razum uvek kvari što san mi podari?

ON
Nesrećna ljubavi moja,
Dal’ sam nesrećna ljubav tvoja?

ONA
Kako da sakrijem da mi ne povrede, da mi ne ukradu
Ovaj divni doživljaj, ovu slatku nadu?
Duša mi se smeje, ruke sklope pa mole,
Usne kad šapuću ime tvoje, kažu mu da ga vole.
Šta li ću samo sa očima svojim, ne umeju tajnu da skrivaju?
Kako su presrećne, naivne, iskrene,
One će da me izdaju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58672

KAD SAM BILA DEVOJKA BEZ MLADIĆA- Jelena Đurašković

I opet je pred školom onaj mladić crni
čekao svoju devojku plavu;
da baš onu što se u klupi nestašno vrpoljila,
minute do kraja časa brojila,
a zvono nikako da zazvoni.
Šetkao je ispred škole.
Vreme mu se činilo sporim.
Čekao je nestrpljiv,zanesen,zaljubljen.
Čekao je svoju dragu.

A kad je zazvonilo zvono za kraj posljednjeg časa,
pogledom je lutao kroz gomilu đaka,tražeći nju.
A onda ju je spazio,kako mu nasmejana prilazi,
užurbanim korakom,veselim kretnjama,
licem obasjanim radošću.
Približili su se jedno drugom,
šapnuli nešto pogledima,
a onda pošli nekamo zajedno,
držeći se za ruke nerazdvojno.

Osmehnula sam se na to
i uzdahnula posle toga,
setivši se svojih želja
i svojih slatkih snova,
koji su nekima stvarnost,
a meni tako daleki.
Kako sam samo želela to isto,
a kako sam samo sama tada bila.
I nitko me nije čekao posle zadnjeg časa.
Sve jedno mi je bilo dal’ će da završi prije,
ili neku minutu kasnije.
Nitko me nije čekao,
nikome nisam žurila.
Sama sa svojim snovima i željama
gradila sam nadanja,
radovala se njima i tuđoj sreći
čekajući svoju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58658

JERES – Nena Miljanović

Ogrešenje o ljubav su slova i reči
Moj
Tvoja
Okovi su to za oboje
Kao naprsle karike koje spajaju ali ne drže
Kidam ih
Jer voleti nije vezivati
I tkati mrežu sumnji oko tvojih nogu
Oko svih tvojih koraka i svake misli
Koje ne vode mome velikom JA

Poričem takvu ljubav
I kao jeretika spaljujem sebe
I nek je ovo samo teatralan način
Da se prikažem beljom i boljom crna ja
( ili je čak lukavstvo da te zadržim)
Pompezno se posipam pepelom
(Ne)srećna što postojiš slobodan i svoj
I plačem velikodušna i malodušna
Darovana najvećim darom
Toliko suprotnim sitnoj ženskoj prirodi
Sada kad nisam TVOJA i nisi MOJ
Sada sam tek Ljubav
I strašan bol
Kojim sam platila najskuplje od žene muškarcu
Slobodu izbora
Da odeš ili ostaneš

Ostaje li mi šta drugo?

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58662

OKRUTNA IGRA – Jelena Đurašković

Ti kažeš da me voliš,
a ja te zavoleti ne mogu.
Ja volim drugog već dugo,
ali on ne voli mene.
I tužna sam ja
i tužan si ti.
A onaj treći,kog već dugo želim
srcem svim,
možda je nesrećan i on
jednako kao ja i ti.
Možda i on voli drugu,
a ona ne voli njega.
Ljubav se s nama igra
postajem svesna toga.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58651

NAJKRAĆA PESMA – Dejan Ivanović

Stvarnost
nažalost
nije samo šareno cveće
ni bistri potoci
bajkovite iskre
romantika

već posvuda
čemer i tuga
viđena očima
živih pesnika
u dušama
skrušenih nesrećnika

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58645

VRLO KRATKA PESMA – Dejan Ivanović

Ponudila mu je netaknuti život
pod ispucalom zemljom,
presahlog rečnog korita;

Darovao joj je bronzani osmeh.
U tužnom hladu starih vrba,
željnih vode slanog jezera,

probudio se iz sna očaran.
Definisanom, blistavom aurom
sjaja sveća i gorkog plamena mača;

Zbunjen jasnom prolaznošću.
Raspoznavanjem estetike užasa.
Jedinstvenog oblika čistog ipostasa …

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58643

Slika

U ovoj ludoj preludoj glavi
boje su jedina muzika i stih…
tu još samo duša svaki tren isplavi
ojesenjen maglom, ljubljeni lik…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58640

HALO HARY – Jelena Đurašković

Uzdrhtala, ustreptala,
stojim pored telefona.
Zvat ću, pa ipak neću,
neću il’ hoću;
idem, pa opet odustajem
i vraćam ruku drhteću.

A onda odlučih slušalicu dići,
al’se pitah tada:
“Pa šta ću mu reći?
Kako da počnem i kako da svršim?
Tko da ga zove,šta da mu rečem?”

Da mu kažem:”Halo Hary,
zbog tebe se ovde jedno srce žari?”
Da mu šapnem da ga volim?
Ipak bolje ga ne zvati
kada ne znam što kazati.
A da samo ćutim i ne kažem ništa?
Ja ga moram zvati i glas njegov čuti.

Telefon već zvoni,a ja čekam,
uzdrhtala, ustreptala.
I zvoni još jednom i netko se javi.
Htedoh reći “Hary”,
al’ ne rekoh ništa,
samo ćuteh nemo.

A kad sam drugi put čula isti “halo”,
nežan halo,Haryev “halo”,
promucah samo drhtećim glasom:
Izvinite,ja kriv sam broj zvala,
a u tom času slušalica
samo što mi nije iz ruke pala.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58623

HAIKU ( t a n k a 56) – Nena Miljanović

poslednji list žut
na tankoj grani breze
ne da se vetru
poslednji stih o tebi
ne da te zaboravu

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58635

LJUBAV JE KAO CVET-Jelena Đurašković

LJ ubav ja kao nežni cvetak
U speva ako se pazi,osvežava,neguje.
B ude li zanemarena sluti svršetak,
A ti se tada začudiš:”Odjednom šta joj je?
V idi, vene,život joj se gasi!”

J ako se uzbudiš,teško ti je;
E tad je već kasno ponavljati da si,da si…

K oliko ti je uistinu i bilo stalo?
A ko se stvarno volelo,zašto se nije dalo?
O sećanja što su se krila,dal’ su i bila?

C vrkuću ptičice i to svet ulepšava,
V etar duva i nešto se dešava,
E piteti se dodaju da bi bilo jasno.
T ebi je bilo nebitno, pa dođe kasno.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58595

DIPTIH – Nena Miljanović

DIPTIH

o n

Tom istrošenom muškarcu
(ni po čemu posebnom)
Posreći se da ga zavoli pesnikinja
“krvnički i samoubilački”
I u hiljadu svoji stihova mantri
Pevala ga je i volela toliko
Koliko to ni poezija ni običan čovek ne mogu podneti
A da se ne ne uguše…
…I on je voleo nju
(koliko je umeo i smeo)
Dok je sebe video velikim
(kakvim su ga stvorili njeni stihovi)
I uzimao je od njene duše koliko ne može poneti
i davao od svoje koliko ne može podneti …

…Uplašen silinom njene ljubavi
Vratio se sebi kakav je bio pre nje
Tamo
Gde su i život
I ljubav
I on sam
Mali i s merom

o n a

Toj sredovečnoj ženi i osrednjoj pesnikinji
Dogodi se ljubav
Kakva se događa (ili ne događa) jednom u sto života
I u šestoj reinkarnaciji
U šest stotina pesama
Pevala ga je neumorno
Nesrećna jer nije dovoljno velika pesnikinja
Da nađe dovoljno veliku reč
Koliko je velika njena ljubav
Nesvesna
Da je u traganju za rečju
I posrćući za tim čovekom i svojim srcem
Ostavila dubok trag u poeziji
I dala više nego što je dobila
Jer dušu koju su joj uzeli ljubav i on
Nije joj vratila slava…

…Zauzvrat
(za pesme napisane njemu)
Poezija joj je dala veliko ime
Uzalud
Bez njega
Nije joj značilo ništa

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58619

Žena je poput cvetka -Jelena Đurašković

“Sad kad se ženiš sine”,
savetovala me mati,
“zapamti,žena je poput cvetka;
treba je negovati.

Pored vesele i srećne žene
više će sreće i za tebe sjati.
Budi joj dobar, pazi je sine;
zadovoljna mnogo će ti dati.

Tužna žena sinko,
tugom ti se vraća.
Grehe prema ženi
muškarac uvek plaća.

Čuvaj joj lepotu i mladost,
jer to je blago tvoje.
Sa ženom nikad ne vagaj;
vaša je sreća u dvoje.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58598

Ilijana

Takva cura se nije videla još,
od te silne lepote koja izbija,
u oci moje,
kad je vidiš,
odmah osetiš jednu vatru
koja bije u tebi.

A kad je pogledam,
meni se odmah zamanta
u mozgu,
jer ona zaslepi s tom finom
lepotom.

Dođi u moj zagrljaj,
da te grlim
i ljubim dok sam živ.

Ličiš na lepu lalu,
za koju dao život,
samo da je pomilkim
i pomirišem.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58615

PTIĆ DOBIO KRILA – Jelena Đurašković

Augusta, godine 1989.-e
Rodila majka svoje drugo dete,
Svom prvencu toliko željenog brata.
Presrećni su bili i bata i mama i tata.

Dva sina je podizala ponosna majka.
Život joj je bio ispunjen, k’o bajka.
Ništa joj teško tada bilo nije
Za porodicu svoju, za najmilije.
I sve uz osmeh,vedro lice,polet i lakoću,
Misao na decu i danju i noću.
A oni rastu, pametni, dike,
Postaju majkine nade prevelike.

A onda jednog dana ptić dobio krila,
Zaboravi majku i sve što je za njega bila.
Otpoče njegov samostalan let.
Odleti da potraži drugi, bolji svet.
U majkinom gnezdu nije više lepo;
Otići bilo gde, pa makar i na slepo.

Teši se majka: – To je zrelo doba,
Muško je pa voli da se sam oproba.
Al’ majka se plaši:-Teško je vreme;
Može li poneti toliko breme?

Svi njeni planovi, maštanja, sanje
Postaše veliko razočaranje.
Sve su se nade odjednom raspršile,
Kao da nikad nisu ni bile.
Ranjena duša jeca u samoći,
Često besanih i dugih noći.
Dani su prazni i puni sete
Zašto joj ode njeno milo dete?
Šta li mu majka toliko zgreši?
Čime da se majka sada uteši?
Mnogo joj života prošlo,a ostalo malo,
A njemu kao da nije ni malo stalo.

Tužna je majka, traži svoj greh,
A Boga moli za njegov uspeh.
Da sreća ne silazi sa njegovog puta,
Da je put pravi, da joj ne zaluta.
Oprosti mu Bože sve grehe mladosti;
Daj mu Bože sreće i radosti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58585

VOLIM JESEN NAJVIŠE – Jelena Đurašković

Dal’ ste ikad promatrali ranu jesen u svom selu,
kraljicu prirode,vrsnu slikaricu…
Dal’ste ikad uživali u njenoj lepoti
i bojama divnim koje ona stvara
i prirodu s njima šara?

Listovi što behu s proleća zeleni
presvukoše haljine,divan dar jeseni.
Žuti,smeđi,crveni…
na granama vitkim šepure se smelo.
Piri laki povetarac;
na gitari prati njihov kratki ples,
lepršavi put do kraja,
negde na zemlji,u potoku il’ reci,
tko zna gde.

A sem lišća vidim oblak što po nebu šeće.
Sa kapima kiše i on na bal kreće.
Potočić žubori,
kišica romori,
vetrić grane njiše,
na gitari svira tiho,glasno,tiše …
i uz sve to osećam:
volim jesen najviše.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58573

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 137 138 139 Next

Load more