Category: Nekategorizovano

Laku noć…

Odavno me nema…

Živ sam dakle postojim…

Dok čkilji mjesec

Duboko u noć…

Ostaje žal…

More uspomena…

Sjećanja…

To je sve što imam…

I nosim u kofer…

Do sudnjeg dana…

Ah ta sjećanja…

A da… Laku noć…

Do novog javljanja…

Laku noć…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58793

POLUISTINE – Nena Miljanović

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Sa strahom i nadom osluškujem
Možda te vrate prevrtljivice…

…Lete kroz polusan te nilske laste
I krilima kidaju olovno moravsko nebo
Gle
Kroz proderane oblaka smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz procep jave i sna
I pada po meni paperje ptica
Krila mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u izlomljen polusan…

…I poluglas tvoj je tu
Šuštav i lak kao leptir ili opali list
Šapće mi ozbiljne velike zakletve
I smešne male golicavosti
Smejem se (pre)glasno u snu
I smeh kao grmljavina u glavi
Razbija plavu poluistinu sanjanog
U crvenu istinu buđenja…

…Crveni tanak mlaz curi
Niz san i mermernu butinu
Moja poslednja mesečnica ističe
Polužena sam sada ovako suva
Ostarela u snu
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne)povratnice u noći
I (ne) osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće
I ja sa njim…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58782

JOŠ UVEK – Milovan Petrović

Još uvek dodir tvoj me budi
osmeh što krasi ti lice
još uvek moja si ljubav i muza
s pogledom sanjalice.

Još uvek dani počinju s tobom
i ništa teško mi nije
još mi se telom toplina širi
ko vino kad se pije.

Još mnogo toga u meni ima
što želim tebi dati
neka nas ljubav ova naša
večno kroz život prati.

© Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58778

Zrak

Ne znam bože šta mi je,
ali nemam vremena više
da čekam momenat
da je vidim.

Nju čekam da vidim kao jutarnji zrak,
dok nju čekam,
dođe onaj prokleti mrak,
gde noću ulicama šetam.

Gde si dušo,
da te vide oči moje,
a kad te vidim,
ne znam gde sam,
izgubim se u tvoju raskošnu lepotu.

Dođi u zagrljaju mom,
da te ne dam nikom,
da ti okice gledam,
da ti obraze mazim,
i ljubav tvoju pazim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58765

PALI BOGOVI – Nena Miljanović

“sve ima svoj kraj” izrekli su mudri
koji su naučili kako gubiti a ne umreti od tuge
ali ja sam pesnik i nisam mudra
i ne umem da ne umrem za sobom
jer šta bih u rumenu zoru na misao o sutonu
oplakujući tek rođen dan kao budućeg pokojnika
i sve što mi se desi sa tobom
bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

da sumnjam da ovo ćutanje nema kraj
i da ti ne čekam reč
zar bih kao mlada luda pevala o tebi
s lastama pod mlakim aprilskim nebom
sa svešću da je jesen i kiše
i prazna lastavičija gnezda
i moje opustelo i staro srce u njima

da verujem u ovaj kraj među nama
i da će gluva i slepa vremena još dugo
do kraja mudre mene
zar bih te pitala ovom poremećenom pesmom
Je li da nismo pomrli
je li da smo bili (i bićemo)
u dimenziji poema bez početka i kraja
reci i da ćemo biti i posle poslednjeg zalaska sunca
kad i poslednji par ptica polomi krila i padne
sa neba koje se zajedno s palim bogovim ruši
po mojim pesmam o nama
gde sam se sakrila od mudrosti
poremećena poznom ljubavlju
i poezijom

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58759

LEPOTA MORA -Jelena Đurašković

Sa hridi na morskoj obali,
gledam beskraj plavi što predamnom stoji
i hiljade tajni svoga sveta krije,
spokojan i miran kada vetra nije.
I dok mu sunce obilno rasipa svoj zlaćani sjaj,
k’o da je posuto mnoštvom bisera,
ono mu uzvraća svoj bleštavi odsjaj,
Plavetnom nebu sa mnogo žara,
lepotom se svojom udvara.
A nebo uzvraća plavetnilom nesebičnog darivanja.
Sa neba mu se smeše oblačići beli, penušavi, nestašni, veseli…
i zabavljaju ga igrom svog stalnog preoblikovanja.
Poseban dekor su galebovi što iznad njega lete,
i uz radosne krike pozdrava suncu, nebu, moru…
čas slete, čas uzlete.

Predivna igra pridodavanja lepote lepoti u žaru letnje topline.
Spajanje i stapanje u beskrajnu lepotu i harmoniju celine.
Opijena,omamljena uživam i u njegovom mirisnom dahu.
Čini mi se kao da mi nešto šapuće
dok lagano kotrlja kamenčiće u plićaku.
Žari mi telo toplina leta,
a dušu mi žari sva ova lepota.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58741

POKLANJAM TI OVO VREME – Dejan Ivanović

Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.
Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću,
zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.

Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi
magijske igre duha, otvorenog prema svemu što postoji
zapljusne, pod zadremalom obrednom paučinom …

Izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti.
Iskreni šapat, mobilnost čulnih reči
u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.

Sve što kod sebe smatram vrednim.
Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka
i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja …

Možda naposletku, pod stresom ruševina
strogih uzglavlja, pokislih fenomena poslednjih želja ,
nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58733

RAZOČARANJE -Jelena Đurašković

Okretah se odblesku zapamćenih rumenih osvita,
probuđenih u slepoći zalutalih stremljenja,
razorenih u plimi strasnog pakla.
Oćuteh odsjaje razabranih nada
šamarom prokletstva rasutih u pakleni pepeo.
Tresak,trzaj,treptaj,opaka smrt,
a živeti se još htelo.
Avetinjske asocijacije,čemu ste vi još tu?
Jauci iz mračne jame kupe vas ko strvina lešinare.
Sipate pakost,sotonski parate razboljenu psihu,
a onda je ukopate negde između neba i zemlje.
Pesma mi tumara po palubi zalutalog broda.
Okeani mojih misli trpe valove plime.
Krvare prolećna pamćenja osvajajući setom ućutali razum,
prelaman nad nepoznanicama ljudskih grehova.
Ali zakleti ponos se bori i tuži posrnuće,
našavši jedinog krivca u nemiloj igri slučaja.
Iskušenje ljudske nadmoćnosti pronašlo je kraj za kraj.
Mač je presekao napeto uže naivnosti.
Načela duhovne nepobedivosti već podsećaju na bajku;
arhaični napitak onima što sami sebe lažu.
Drhtaj prošlih nadanja opet ucenjuje za izdaju ponosa,
al’ vrata zaborava se teško otvaraju.
Moćni ih otvore migom prolazne sreće,
ali tada mrlje prošlosti kolaju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58727

MANSARDA – Nena Miljanović

 

Neka mi se ne uzima za plagijat poznate pesnikinje

Ali ja doista više nemam vremena
Ni za duge ni kratke pesme o ljubavi 
Sve kraći su mi i potezi perom i dani i dah
Sve ređe
Na brzinu ispišem tek poneki štur stih
Po sećanju na tebe i Monparnas
(Maštali smo da živimo tamo
Ne znam zašto baš tamo
Ali tako je slobodno i dobro zvučalo
Imati sunčanu mansardu i jedno drugo
Bez novca za cigarete i večeru
Voditi ljubav do iznemoglosti
Ludi ljubavnici
Daleko od obzira prema građanskom životu
I s prezirom prema smrtima)
Ali
Za stihom stvoren život sa tobom
Ja nemam više hrabrosti
Na domaku kraja
Ne želim više pesme o tebi
Ni tebe
Drugog nekog da mi je
Još jednom
Voleti
Ljubiti
Umreti

Tu je
Taj neko drugi
Na mansardi bez sunca
Na izmaku pesama i vremena
Voljena
Ljubim mu oči
Tvoje

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58705

TVRDOGLAVA GLAVO – Jelena Đurašković

Posegnem da uberem voćku zrelu,
Al’ mi jedna pljuska ožari lice
I korak nazad me vrati.

Otpatih bol, pa kad presta,
Snaga me nova pokrene ka cilju,
Al’ opet isto, samo bol je jači,
Pojačan ranom sećanja na prvo.

A kad se i ta umiri bol
I treći put se osmelih hrabro
Da koraknem bliže ka zreloj voćki
I nazovem je svojom.

Ne prezah više ni od vrućeg bola,
Strastvena, gladna i u želji žudna.
Kad pljuske više ne bi.
Tek umesto nje,jedan glas se iz potaje javi,
Da mi korake zaustavi:

“Tvrdoglava glavo, što to želiš sebi?
Zašto si uporna tamo gde ne ide
I čemu srljaš tamo gde se brani?
Pa zašto uvek kad te pljusnem
Zatvoriš oči i ne vidiš ko je?
Što te tako hrabri,
Pa ne shvataš opomene moje?
Voćka je ta zrela, raskošna i slatka,
Ali pojedena gorak okus daje.
I zato bolje okreni joj leđa, otrpi glad,
Nego da osetiš i slast i gorko kajanje”.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58699

Karma – Nena Miljanović

 
u životu pre ovoga (i pre tebe)
bila sam biljka
bez sposobnosti da osetim bol
zato ne volim zeleno (oprosti španski Ciganine)
evo
iskupljujem se grubošću prema sebi priznanjem
volim slepački
pseći
ženski
ropski
a nevoljena sam
 
po karmi
u novom životu isplaćujem stari
mora da su bili vekovi lagodne letargije i tišine
otuda sve ove zaglušujuće bujice stihova tebi
i sav ovaj bol
zbog nepoklapanja naših postojanja
jer ni trave da sam vlat ili vres
ne bih ti bila manje
a ti
da si sav od muške reči i ljubavi
ne bi mi bio više nego što si sad
iako si samo ono što sam pre tebe bila ja
prozno i prazno ništa
 
i nikad i nećemo moći biti nešto više
a ipak
želim da se karma ponavlja i da se rađam
i u svakom životu da te dockan sretnem
i da te volim i da me ne voliš
samo da bih plakala poeziju
i slepački od svoga plača kamčila pesme
i pseći cvilela u njima
ropski ponizno i ženski prkosno vukući se za tobom
samo da bih pevala poeziju
kad umrem
da živim bar u rimama
da mi ne umreš sasvim

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58696

TAKO TEČE ŽIVOT – Jelena Đurašković

Kad je čovek sasvim mlad,
proleću je nalik tad.
Vedar, hitar, nestašan
i k’o ptica raspevan,
kao sunce nasmejan,
k’o potočić raspričan.

Odrastao čovek
zlatnim letom zrači.
On je tada zreliji,
topliji i jači.

Jesen njemu oduzme
lepotu i snagu
i tek osta uspomena
na dob prošlu mladu.
Pogurena starost zlobno
ucrtava snažne bore,
koje ne bi izbrisalo
niti toplih suza more.

Al’ prođe i jesen
i nastupi zima.
Tad životu ovom dođe kraj.
Večni snovi u belini
čovekov su tada raj.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58687

ON I ONA -Jelena Đurašković

ON
Sretao sam razne žene.
Mnoge sam od njih poželeo,
Mnoge su želele mene,
Al’ mislima svojim uvek sam bio car;
Bio sam im gospodar.
A onda se iznenada ona pojavila
I sasvim me obezglavila.
Prirodna, spontana, nije se trudila,
A u meni je tako strasnu želju probudila.

ONA
Dal’ mi to srce strela ljubavi pogodi?
Ulete nenadano i ranu čežnje otvori,
Što vrućim žarom peče, a vatrom strasti gori.
Kako se oteti, kad mi godi?
Opija me neka slast, prelazi u strast.

ON
Njene vedre oči, njen topao glas i to lice milo…
Odjednom mi toplo, pa mi vruće bilo.
Zastade mi pred njom dah.
Nešto je čudesno iz te žene zračilo
I tako mi je mnogo značilo.

ONA
Dal’ su grešne il’ blažene misli moje?
Uzbuđenjem celo telo doje.
Šta da radim s njima, kad su kao plima,
Kad prijaju duši tako jako.
Odjednom mi sve je lepo, lako.
Dal’ sam samo živa ili ipak kriva
Usnama što dadoh da šapuću ime tvoje,
Što mislima slobodu sam dala,
Kad se slatko smeši lice moje,
Očima što sijaju kao dva kristala?

ON
Divna, čudesna ženo,
U meni napravi čudo.
Sva si mi čula opila.
Zaljubih se u tebe ludo.
Šta ću sad sa sobom, o moja tugo,
Ti nisi sama, ja nisam sam;
Mi nismo jedno za drugo.

ONA
Dal su grešne o tebi želje moje?
U našim životima drugi već postoje.
Što li te volim onako kako ne treba?
Kako se uvek zavoli onako kako boli?
Osećam da me razočaranje vreba.

ON
Duša mi izgubljeno luta
Bez nekog pravog puta.
Oteti se ovom uzaludno hoću,
Al’ mira meni nema ni danju ni noću.
Pobediti ljubav mislio sam da mogu,
Al’ svaki susret s njom
I svaki pogled njen
Obarao me s nogu.

ONA
Dokle to stremim, gde me vodi moja nada
U stvarnosti kakva nam je sada?
Šta li me to vuče k’ tebi tako snažno?
Kako znati dal’ je priviđenje lažno ta magična sila?
O kako si samo imao velikog stila
Da u pravo vreme uradiš pravu stvar,
Upališ u meni vatre plam, ostaviš u meni vreli žar.
Šta me to obuze, šta se to mota u mojim mislima,
Kad nada moja staklene noge ima?
Osećanje ovo dal’ me grehu vuče?
Dal’ je ipak samo kratko nadahnuće?
U zanosu svome to što vidim lepo,
Šta ako je mašta koja gleda slepo,
Koja čuda stvara, pa me vešto vara?
Opsednuta duša ne znajuć’ tumara.

ON
Bejah i grub i drzak,
Htedoh se odreći,
Od sebe htedoh pobeći
Al’ tako bol mi bivao još veći.
I ma koliko god sam se trudio,
Samo sam još više ludio.

ONA
Dal’ da ovo staje il’ da traje? – rađa se dilema
U kom pravcu vodi, budućnosti svetle nema?
Što li me još i savest moja sputava?
Kako mi ne da na sreću prava?
Obuzdati hoće misli moje, želje moje, strasti moje…,
Da me lude ne slude, da više ne postoje.
“Utabanim putem idi, idi pravcem dozvoljenim!
Šta će slasti, šta će strasti?
Kajat ćeš se, bit će muke,
Odreci se, peri ruke!
Dalje ne smeš, briši trag,
U tebe je uš’o vrag!”

ON
Da je toliko volim, dal’ je i ona shvatila,
Kad je od mene svoje oči krila?
Zašto mi sve prašta?
Zašto se nikad ne ljuti, razume me, ćuti…?
A meni se od toga razum više muti.
Da li to i ona mene voli,
Pa je isto što i mene boli?
Dal’uzalud uzdiše i želja njena
Što ne može biti moja žena?

ONA
Šta me briga,zar da me uvek ta savest peče
Kad životu kradem samo malo sreće!?
Osećanja moja što gode duši, dal’ će opet da uguši,
Da opuste moje grudi…?-
U meni se prkos budi.
Što da razum uvek kvari što san mi podari?

ON
Nesrećna ljubavi moja,
Dal’ sam nesrećna ljubav tvoja?

ONA
Kako da sakrijem da mi ne povrede, da mi ne ukradu
Ovaj divni doživljaj, ovu slatku nadu?
Duša mi se smeje, ruke sklope pa mole,
Usne kad šapuću ime tvoje, kažu mu da ga vole.
Šta li ću samo sa očima svojim, ne umeju tajnu da skrivaju?
Kako su presrećne, naivne, iskrene,
One će da me izdaju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58672

KAD SAM BILA DEVOJKA BEZ MLADIĆA- Jelena Đurašković

I opet je pred školom onaj mladić crni
čekao svoju devojku plavu;
da baš onu što se u klupi nestašno vrpoljila,
minute do kraja časa brojila,
a zvono nikako da zazvoni.
Šetkao je ispred škole.
Vreme mu se činilo sporim.
Čekao je nestrpljiv,zanesen,zaljubljen.
Čekao je svoju dragu.

A kad je zazvonilo zvono za kraj posljednjeg časa,
pogledom je lutao kroz gomilu đaka,tražeći nju.
A onda ju je spazio,kako mu nasmejana prilazi,
užurbanim korakom,veselim kretnjama,
licem obasjanim radošću.
Približili su se jedno drugom,
šapnuli nešto pogledima,
a onda pošli nekamo zajedno,
držeći se za ruke nerazdvojno.

Osmehnula sam se na to
i uzdahnula posle toga,
setivši se svojih želja
i svojih slatkih snova,
koji su nekima stvarnost,
a meni tako daleki.
Kako sam samo želela to isto,
a kako sam samo sama tada bila.
I nitko me nije čekao posle zadnjeg časa.
Sve jedno mi je bilo dal’ će da završi prije,
ili neku minutu kasnije.
Nitko me nije čekao,
nikome nisam žurila.
Sama sa svojim snovima i željama
gradila sam nadanja,
radovala se njima i tuđoj sreći
čekajući svoju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58658

JERES – Nena Miljanović

Ogrešenje o ljubav su slova i reči
Moj
Tvoja
Okovi su to za oboje
Kao naprsle karike koje spajaju ali ne drže
Kidam ih
Jer voleti nije vezivati
I tkati mrežu sumnji oko tvojih nogu
Oko svih tvojih koraka i svake misli
Koje ne vode mome velikom JA

Poričem takvu ljubav
I kao jeretika spaljujem sebe
I nek je ovo samo teatralan način
Da se prikažem beljom i boljom crna ja
( ili je čak lukavstvo da te zadržim)
Pompezno se posipam pepelom
(Ne)srećna što postojiš slobodan i svoj
I plačem velikodušna i malodušna
Darovana najvećim darom
Toliko suprotnim sitnoj ženskoj prirodi
Sada kad nisam TVOJA i nisi MOJ
Sada sam tek Ljubav
I strašan bol
Kojim sam platila najskuplje od žene muškarcu
Slobodu izbora
Da odeš ili ostaneš

Ostaje li mi šta drugo?

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/58662

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 147 148 149 Next

Load more