Category: Nekategorizovano

TRENUCI POSTOJANJA – Dejan Ivanović

Golub pismonoša daje časove letenja
ustreptalim krilima
otkinutim, od Sunca, užarenim
valom emotivne protuberancije;
Nadobudnim putnicima letećih ćilima,
gonjenih energijama potencijalnih barijera,
svežim putem tihe kontemplacije.

Par stotina koraka puta vode odavde do vrha …
Nečega što plaši;
Zatamnjen je pogled sa visina na još veći vrh
u fokus svesti , nepoznatog smisla
rasprostiranja čestica eruptivne antimaterije;
Koji se može sagledati jedino još iz udaljenih pravaca,
rastućih samoobmana beskonačnog niza.

Devojka se usteremila za psom; pas se otrgao,
uspaničen beše trenutkom postojanja
zvezde na tom nebu, plodnošću udaljenog bora …
Odozgo, usamljeni vojnik
na straži prozebao, plovi mesec, svetionik;
ispod kojeg umorni, zagrljeni sedoše,
opsednuti nemom iluzijom veličine.

Da zajedno posmatraju mirno, vedro veče
puno mesečine
i sjaja u simbolici novog misaonog eksperimenta;
Dok su mekim kosinama rubnih planinskih strana
u gorućoj formi stvaralačkog procesa,
razigrani talasi mesečevog okeana,
oblikovali impresije mudrosti u ritmu života …

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59828

Krila sna Rade Mijatovic

Dok snovima ja stvarnost preplicem
dusu pojim gustinom pletiva
zedj mi jaca bleda mesecina
sa valova nemirniih belina

Gle mislima magline probadam
nebom jedrim sav od svile sustim
cas usnuloj zvezdi se prikradam
cas raspredam s nemim i nemustim
pa s kamenom na dnu tiho zborim
a ti mislis da pesmu govorim

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59826

Чупкао сам зрна грожђа

Чупкао сам зрна грожђа
са одрина са чокота
стављао их међу усне
моје драге, мог живота…

Драгост би ме обузела
кад би ми из руку јела…
Њежност бескрајна…

Каткад ми је сва захвална
кроз пољубац
слатки нектар даривала…
Учинивши моје срце
треперавом кријесницом
у коју се са усана
љубав ватра слијевала…

У тренут би тај се нектар
у опојно зрело вино
лудим чудом претворио
па у души искром сјајном
ко метеор изгорио…

Правили смо своје вино
вино жеље вино наде
правили га ваздан цјели
опијени од насладе

Од уста се њених медних
начинила винарија
ја енолог устрептали
што му  жарко око сија…

Чупкао сам зрело грожђе
са одрина са чокота
правили смо своје вино
пјанили се до кикота

Занесени загрљени
нераздвојних струјних уста
трошили смо жарке дане
вреле ноћи од августа…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59816

NEĆEŠ ODOLETI – Jelena Đurašković

Otišao si žurno,zbunjeno i pokunjeno.
Važna je bila tada samo druga,
A meni je ostala praznina i tuga.
Mislio si da si sve tako rešio,
Al’shvatit ćeš ubrzo koliko si pogrešio.

Sada je bez tebe prazno i tužno.
Znam da će potrajati i bit će mi ružno.
Al’ neće zauvek tako moći.
Ipak ćeš morati ponovo doći.

Doći ćeš opet, jer nećeš odoleti.
Nećeš me moći prestati voleti.
U tebi sam upisala dubok trag
kad si shvatio koliko si mi drag.

Lomit će sećanja tvoj pokušaj bega
Od mene, od sebe,uspomena,svega…
Al’ sve moje pažnje i sitnice sećat će te…
Probudit će u tebi ono isto dete.

Želet ćeš opet da ti moje oči sijaju.
osmehe mojih usana što prijaju,
da ti ruke moje pažnjice pružaju,
a misli moje željice pogađaju,
iznenađenja koja im ugađaju.

Oprostit ću ti tvoj greh i zanos.
Oprostit ću ti i moj povređeni ponos.
A ti ćeš ponovo doći,jer sećanju nećeš odoleti.
Ja ću te strpljivo čekati i dalje iskreno voleti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59793

LJUBAV NIČE IZ SEMENA SREĆE – Jelena Đurašković

Ljubav niče iz semena sreće.
Srećan čovek voli.
Voli što živi,
voli kog sreće…
Sreća ljubav pokreće.
Sreću ljubav pokreće.

Da bi ubirao ljubav,
sej oko sebe semena sreće.
Srećnog čoveka vole.
Voli ga i jutro i dan i veče.
Voli ga život.
Vole ga oni koje sreće…
Sreća ljubav pokreće.
Sreću ljubav pokreće

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59791

Saputnica Rade Mijatovic

Snivam pticu zlatoperu
nad uzglavljem gnezdo svila
pojala mi o istini
sto pokrece nasa krila

Mi se znamo i ne znamo
medju nama stalo vreme
radjamo se rastajanjem
kad venama plima krene

Pesmo vecnog pustolova
ti sto znades put do zvezda
rodjena si iz pepela
gde si sama sagorela

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59762

Рајица Драгићевић: СВЕДОК ЛЕПОТЕ ПОСТОЈАЊА

 

СВЕДОК ЛЕПОТЕ ПОСТОЈАЊА

Весна Егерић: Песме о Зеленој земљи; „Сфаирос“ Београд 2013.

Свој књижевни лет Весна Егерић започела је рембоовски, у младим годинама, пре пунолетства, књигом приповедака „О свему што те чека“, коју је потписник ових редова пропратио текстовима у „Борби“ и „Дневнику“. Ти њени први кораци нису били несигурни. Напротив, најављивали су сериозан улазак у свет књижевности. Са ове стајне тачке, после неколико објављених прозних и песничких књига, или много година касније, како би то у великом стилу саопштио Маркес, види се да је она овоме послу пришла са с крајњом озбиљношћу, и то је дало резултате.
Окамењени симболи српског историјског, градитељског и духовног постојања, у виду манстира Жиче, Милешеве, Љубостиње, заузели су високо место у певању и мишљењу, у посвећеничком и молитвеном истрајавању Весне Егерић. За разлику од већине наших писаца, она је имала срећу да расте окружена књигама, у породици где се књижевно слово уздизало до највиших националних домета и вредности. То јој је, разуме се, са једне стране, отворило путеве да стекне веома широко образовање и увид у литературу на светској позорници, а са дуге стране обавезало на високе критеријуме. Али, то је тек први услов да се крене на „тежак пут“. Други услов за успех на путу којим је пошла је да се роди „с пером у руци“.
Прослављена пољска песникиња Вислава Шимборска, која је 1996 године, за књижево дело овенчана Нобеловом наградом, има песму „Разговор с каменом“.
„Куцам на врата камена
То сам ја пусти ме
Хоћу да уђем у твоју унутрашњост
Да погледам уоколо
Да те упијем као дах…“
Песник има потребе да открије суштину, да на сва врата закуца, да сва питања отвори, да би као одговор изградио свој свет кристалне структуре. Песнику је као и монаху потребно самовање, тиховање и разговор с каменом.
Но да се вратимо наслову изабраних и нових песама Весне Егерић и понудимо одговор на основно питање: Шта је Зелена земља? Зелена земља је песничка уобразиља, идеал. Свет није онакав какав је већ каквим га видимо, рекао би филозоф. Писци су склони тој врсти идеализације. Добрица Ћосић је у роману „Бајка“ такође створио идеал: Земљу савршене среће и слободе. Само његова „Земља“ је „заљуљана“ снажним иронијским одразом.
Песма „На крају свега“ открива нам искрену намеру, без трунке ироније, да свет оплемени, унапреди, уздигне:
„А ти се од кишне ветрометине,
Склањаш у топлину мога кутка
Од злобних језика од светине
У светлост блиставог тренутка.

Својим песничким метром Весна Егерић премерава поље које су освојила наша проверена пера: Његош, Црњански, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић. Ту долазимо до кључне одреднице која учвршћује њено место у савременом српском песништву. Дакле, на темељу великих националних узора, уз много шире увиде изван граница наше земље и наше литературе, без посезања за експериментом на пољу форме и значења, она гради кристалну песничку структуру у коју уграђује само проверене вредности, сликајући своју земљу, коју воли и којој је одана. При том не напушта лирско и мисаоно поље, удубљује се у далеке догађаје и појаве, прилази им са крајњом обазривошћу, промишља и објављује да на неки начин припада и том, давно прошлом времену, јер је у свему открила лепоту, какву је открила у једној од најостваренијих песама:

ВИЗАНТИЈА

У Византију оде ми мисао при лутању,
Мајстори, иконе сте сликали у ћутању

Тамни ликови девица ваших
На тамном платну
Од златних листића ткали сте своју
Подлогу златну

И чини ми се ко да сам тамо живела и ја
У срцу моме сад сија светло – Византија.

У знак подршке песникињи Весни Егерић њеном усрдном и искреном напору да свет поправи и преуреди да завршимо сликом песника наднесеног над бели папир на којем настају и уписују се у људско и историјско памћење велика дела:
„Над белином као над бескрајем
Тражим се као у птици лет
Над белином занесен опијен
Држи се у мени свет“.

Нови Сад,                                                                                                                                           Рајица Драгићевић
12.9.2015.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59733

Saša Milivojev – SVETSKI BOL

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59716

kosmar Rade Mijatovic

Progone me nocas hajke dugih senki
s odjecima mojih davnih proloma
iz grudi se ote neki vrisak reski
U daljini kao da huci sodoma

I nema me vise maglicast sam veo
sto djavoljimpoljem trnosnoplje zanje
niz pustaru kriva sevaju seciva
gde rasuto posvud krvari secanje

Ja se nocas sebi u korenje vracam
ponorima svojim tumaram bez dna
Tamo gde su mrtva jezera nastala
u otisku mojih drevnih stopala

Kroz urvine mracne koracam i padam
demoni i ale nocas mene gone
Ma koliko zgresih toliko i stradam
Od okova ljutih moje kosti zvone

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59728

MI I KOSOVO – Dejan Ivanović

s paktom
za vratom;
Ali ko nam pakt
natovari na vrat?
Mi smo, kažu
obična kolateralna šteta!
Jer tad je bio došao vakt,
da se uništi drugi pakt,
rušenjem zidova
i željeznih zavesa.

Da dođe
do preraspodele moći,
preuređenja sveta;
putem neumitnih
istorijskih procesa.
Ili voljom tuđih interesa,
zakulisnih političkih igara,
globalnih katastrofa, erupcija,
strategijskih pomeranja,
promena i potresa?

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59712

Lijepa zima

Sjećaš li se one lijepe zime
Što provedesmo je nas dvoje
Tad ukrala si srce moje
A ja ukrao sam tvoje…

Iz te najljepše zime života mog
Naviru mi krasne uspomene
Kad ljubio sam prekrasnu djevojku
I plave oči njene…

Te lijepe zime više nema
Gdje volješe se srca dva
Ti si sada s netkim drugim
A sa netkom drugom sam ja…

Ja se još sjećam zime te
I još uvijek pamtim tvojih očiju sjaj
Ti više nisi kraj mene
Ali ja ću te uvijek voljeti,znaj…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59710

KLjUČ ZA OKO VRATA – Nena Miljanović

 

Konačno sam pronašla zagubljen ključ
Kojim se vreme vraća unazad
U ostarelom snu 
Ležao je taj mladi ključ
Uvijen u žutu lisku duvana
( koju je tata sitno sitno seckao
I zavijao cigare u novinski papir)
Na uzici od pertle dotrajalih cokulica
Decenijama je bio tu
Ispod komada polomljenog crepa
( na kom je mama gajila čuvarkuću
Za lek od uvobolje dece)
Između dve saksije s muškatlama
Levo od basamaka od oribane crvene cigle

Na pragu suncem okrečene kuće
Sedmogodišnja ja
Ključem koji sam nosila na uzici oko vrata
Otvaram škripava vrata
Na sobi satova koji kucaju unazad
Sa kazaljkama od mojih sedmogodišnjih ruku
Raširenih na radosni zagrljaj
Na tri i petnaest
Dan pre nego što je tata prestao da me grli
I da škripavo kašlje i diše
U sobi ispunjenoj mirisom duvana i tamjana
Na dan
Kad mi se prekinula uzica
I veza sa sedmogodišnjim čuvarkućama

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59695

Молитва – Ивана Зајић

Тебе, Боже, данас славим
И теби се сада надам,
Не дај да у очај падам
Н’о учини да оздравим.

Кад црквена ја пољубим врата,
Пред олтаром кад запалим свећу,
Пожели ми, Боже, тада срећу,
Сачувај ме к’о рођеног брата.

А на гробљу кад свеће упалим
За све драге које љубих некад,
Вечни пламен нек их греје свакад,
Јер их и сад у свом срцу памтим.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59668

EPISTOLA (DEVETI KRUG)- Nena Miljanović

Juče sam se bacila sa vrha tvrđave bez izlaza
I padala sam spiralno i sporo
Kao ptica koju su ustrelili
( ovo ja činu dajem malo romantičnosti
jer nije bila tvrđava
nego poslednji sprat tvoje zgrade bez ulaza
i padala sam kao kamen bačen iz tvoje ruke)
Kako god
Lepo je bilo biti ptica i lako je bilo umreti
I tek malo
I tek poslednji sekund je zabolelo

I šta je taj tren za godine u kojima si me boleo
Čak me nije ni zaboleo život koji odbacujem
Već smrskana nada da ćeš me još jednom voleti
Ubih je
Uverena da je kraj čekanja i kraj ljubavi
A nije

Tek deveti put će to biti
U devetom krugu pakla (gde su izdajnici)
Ako izdam ljubav i dignem ruke od pevanja o tebi
Tek tada ću uspešno dići ruku na dušu
Ubijajući pesnikinju u sebi
Živim
Kao pesma o tebi koja umire poslednja
Zajedno s ljubavlju

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59645

BES – Dejan Ivanović

Jabuke,
herojski osvajaju;
u veštom pokušaju
rado ulepšavaju
poseban dan.
Objašnjavajući smelo
da  krijem nešto,
veselo.
Dok me ne savlada san.

Jabuke
one žute, zlatne;
kiselkastoslatke
krupne, pune mrkih lišaja.
Ko je doneo nije važno,
(nadam se da su oprane).
Svejedno uzeh
iz duboke korpe,
bez suvišnih pitanja.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59613

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 147 148 149 Next

Load more