Category: Nekategorizovano

JEDNOG DANA

JEDNOG DANA

Noć svaka koja je mirna i tiha,
izmami od mene mnogo više od stiha.
Izmami uzdah koji po vasioni luta,
za devom što u danu, sretnem više puta.
Njen pogled nikad me ne mimoiđe,
a zablista jako, kada u blizinu priđe.

Tada kao dijamant, iskru plavu baca,
pa me ta iskra, lako pomeri kao neznanca.
Da li je to dijamant ili samo oko plavo,
znao bi kad bi’ se u tom zraku više zadržav’o.
Ali zrak lako plane, pa brzo nestane,
a u grudima oganj, kao da zaostane.

Tada znam da u životu nije sve med i mleko,
a o tom stanju, niko nikad istinu nije rek’o.
Zašto li se uhvatih za tu iskru plavu,
pa sada o tome još lupam glavu?
Nikako ta iskra iz oka da izađe,
ooo, pa gde baš mene, ona da nađe?

Za dijamant svi kažu da jeste vredan,
a ja osećam, zbog njega sve više sam žedan.
Nije to žeđ koja može lako da se gasi,
već je to plamen koji čine topli talasi.
Na tim talasima, sve do noći plovim,
a u noći među zvezdama odgovor lovim.

No u svakoj noći, ove zvezde odgovor kriju,
kao da misle, da među njima tražim simpatiju.
Tako i ove noći, dok me Selena sa neba gleda,
svaka misao glavu žiga i mira mi neda.
Misli mi lutaju na one sjajne kose plave,
što joj ramena vitka, pokrivaju sa njene glave.

Kao slapovi u dolinu, oni se naniže spuštaju,
i glasno žubore u misli, koje me ne opuštaju.
Glasan je to žubor, gde se dodiruju njene haljine,
ne znam kako, ali njega čujem sa bilo koje daljine.

Tako jedna vitka deva plave kose,
uzrokuje da me svi plimni talasi nose.
Dok u oku ona iskru dijamanta čuva,
sa njome na tihoj vatri da me kuva.

Svo to čekanje razvilo je slutnju dugu,
umesto sreće ona pretvara se u tugu.
Zato ceo život, kao da se živi za jedan dan,
onda kada trenutak sreće postane poseban.

Sve to vredi za jedan tren, kada te zlatne vlasi,
zamrsiće se tamo, gde su moji topli plimni talasi.
Jednog dana sretnog, taj mali dijamant vredan,
postaće moj pitki izvor, da više ne budem žedan.

Vušković  Nikola

Dijamant

Oči k’o dijamant

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59887

Violeta – Miško pločić

Ostavila je zbog mene sve
Brata,sestru,roditelje
I pošla sa mnom oko sveta
Jedna lepa Violeta…

Molio je otac,molila je majka
Da ostavi me
Al je ona htela sa mnom
Svet da obidje…

Nisu hteli da je daju
Da je ženim ja
Al je ona ipak
Moja postala…

Sada ona mene ljubi
Mene ljubi Violeta
Iako su njeni protiv nas
Naša ljubav ipak cveta…

Branili su našu ljubav
Branili su njeni svi
Al nam nisu mogli ništa
Ljubav smo odbranili…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59875

PESMA DRUGU – Jelena Đurašković

U životu sam dobro znala gde mi je mesto
i da mi je džabe želeti kraljičin presto.
Ne vredi zidati bez čvrste osnove,
gaiti nemoguće želje, negovati puste snove.
Raditi treba što nam priliči,
na vreme se upitati:”Dokle ovim stići?”
U svemu je važan oprez i prava mera.
Dobru nas vodi samo takva vera.
Racionalnost duha, razum mora da vlada,
inače se razboli i teško strada.

I baš nije trebala sva ova tuga.
Mrežu sam plela samo za druga
i želela da u srcu svome za me pronađeš mesta malo.
Samo toliko, a mnogo mi je stalo.

Nikada nisam poželela tu granicu preći,
nikada baciti kamen na put tvojoj sreći.
Ni sebi, ni tebi, drugu svom, bez dileme
nisam želela stvarati probleme.

Želela sam da put sreće što pre počneš da slediš,
život svoj da uspešno središ.
Želela sam da ti bude sve najbolje,
da uvek budeš vesela lica i dobre volje,
lepršav i lagan k’o leptir u letu
i uvek nasmejan osmehom svojim
najšarmantnijim i najšašavijim na svetu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59868

Samo za tebe, Suzana

Samo za tebe, Suzana
Napisaću pesmu sada
Samo za tebe,ljubavi
Neću prestati da te volim nikada…

Samo za tebe, Suzana
Što mi ljubav nikad nisi dala
Samo za tebe,srećo moja
Samo za tebe,lepotice mala…

Samo za tebe,Suzo
Tebi dajem svoje snove
Samo za tebe srce kuca
Tebi poklanjam ove stihove…

Samo za tebe,Suzo
Samo za tebe,ljubljena moja
Samo za tebe pisaću večeras
Samo za tebe i dva najlepša oka tvoja…

Samo za tebe, Suzana
Noćas stihove pišem
Samo za tebe,željo moja
Samo za tebe noćas dišem…

Samo za tebe,Suzo
Jer ti si moja ljubav jedina
Uvek će biti samo za tebe
Jer ludo te volim ja.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59857

SATIRIČNI REKLAMNI SLOGANI No. 6 – Dejan Ivanović

NAŠI
geni
pravilno raspoređeni

NAŠA
himna
legitimna

NAŠE
pohvataše?
Ma ne. Pohvališe!

DA LI SU 
pretili,
ili ?

LJUBAV 
oboje
se boje;

MUZIČKA ŠKOLA
dva časa
kontrabasa.

KULTURA
u operi,
vozači i autostoperi …

IMENA
slatka
Milanka
(i Milena)

BUBAMARA
krupne
tufne;

KONTROLA BESA
psihijatri
u vatri.

KORUPCIJA
Snežana,
nije umešana!

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59855

Hoće da me biju

Jurili me banditi
Ali nisu mogli da me stignu
Htele hulje da me biju
I u vazduh da me dignu…

Ali,djavola,malo sutra
Ni ja glup nisam
Čim sam ih vido
Pobego sam…

Misle oni da će mene
Da uhvate lako
A ja ću im dokazati
Da to nije baš tako…

Oni misle da će kao zvečku
Da me razbiju
Al prvo moraju da me uhvate
Pa tek onda da me biju…

Ja se ne dam tako lako
Neće lako da me uhvate
A i da me uhvate
Ne znaju da ja znam i karate…

Baš se ne zna u toj tuči
Ko će koga da razbije
Tek da vide fa mene lako
Niko neće moći da prebije.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59853

NAPOLJU VETAR

Napolju vetar
severca himnu
peva u dugoj noći
pahulje bele
polja prekrile
skoro će zora doći
u zoru kako do tebe stići
kada bi znao samo
snežna oluja
napolju besni
i sve je zavejano
ipak ne brini
doći ću tebi
olujni vetar
sprečit me neće
na tvoj ću prag
ljubavi stići
uz malo, malo sreće.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59844

TRENUCI POSTOJANJA – Dejan Ivanović

Golub pismonoša daje časove letenja
ustreptalim krilima
otkinutim, od Sunca, užarenim
valom emotivne protuberancije;
Nadobudnim putnicima letećih ćilima,
gonjenih energijama potencijalnih barijera,
svežim putem tihe kontemplacije.

Par stotina koraka puta vode odavde do vrha …
Nečega što plaši;
Zatamnjen je pogled sa visina na još veći vrh
u fokus svesti , nepoznatog smisla
rasprostiranja čestica eruptivne antimaterije;
Koji se može sagledati jedino još iz udaljenih pravaca,
rastućih samoobmana beskonačnog niza.

Devojka se usteremila za psom; pas se otrgao,
uspaničen beše trenutkom postojanja
zvezde na tom nebu, plodnošću udaljenog bora …
Odozgo, usamljeni vojnik
na straži prozebao, plovi mesec, svetionik;
ispod kojeg umorni, zagrljeni sedoše,
opsednuti nemom iluzijom veličine.

Da zajedno posmatraju mirno, vedro veče
puno mesečine
i sjaja u simbolici novog misaonog eksperimenta;
Dok su mekim kosinama rubnih planinskih strana
u gorućoj formi stvaralačkog procesa,
razigrani talasi mesečevog okeana,
oblikovali impresije mudrosti u ritmu života …

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59828

Krila sna Rade Mijatovic

Dok snovima ja stvarnost preplicem
dusu pojim gustinom pletiva
zedj mi jaca bleda mesecina
sa valova nemirniih belina

Gle mislima magline probadam
nebom jedrim sav od svile sustim
cas usnuloj zvezdi se prikradam
cas raspredam s nemim i nemustim
pa s kamenom na dnu tiho zborim
a ti mislis da pesmu govorim

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59826

Чупкао сам зрна грожђа

Чупкао сам зрна грожђа
са одрина са чокота
стављао их међу усне
моје драге, мог живота…

Драгост би ме обузела
кад би ми из руку јела…
Њежност бескрајна…

Каткад ми је сва захвална
кроз пољубац
слатки нектар даривала…
Учинивши моје срце
треперавом кријесницом
у коју се са усана
љубав ватра слијевала…

У тренут би тај се нектар
у опојно зрело вино
лудим чудом претворио
па у души искром сјајном
ко метеор изгорио…

Правили смо своје вино
вино жеље вино наде
правили га ваздан цјели
опијени од насладе

Од уста се њених медних
начинила винарија
ја енолог устрептали
што му  жарко око сија…

Чупкао сам зрело грожђе
са одрина са чокота
правили смо своје вино
пјанили се до кикота

Занесени загрљени
нераздвојних струјних уста
трошили смо жарке дане
вреле ноћи од августа…

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59816

NEĆEŠ ODOLETI – Jelena Đurašković

Otišao si žurno,zbunjeno i pokunjeno.
Važna je bila tada samo druga,
A meni je ostala praznina i tuga.
Mislio si da si sve tako rešio,
Al’shvatit ćeš ubrzo koliko si pogrešio.

Sada je bez tebe prazno i tužno.
Znam da će potrajati i bit će mi ružno.
Al’ neće zauvek tako moći.
Ipak ćeš morati ponovo doći.

Doći ćeš opet, jer nećeš odoleti.
Nećeš me moći prestati voleti.
U tebi sam upisala dubok trag
kad si shvatio koliko si mi drag.

Lomit će sećanja tvoj pokušaj bega
Od mene, od sebe,uspomena,svega…
Al’ sve moje pažnje i sitnice sećat će te…
Probudit će u tebi ono isto dete.

Želet ćeš opet da ti moje oči sijaju.
osmehe mojih usana što prijaju,
da ti ruke moje pažnjice pružaju,
a misli moje željice pogađaju,
iznenađenja koja im ugađaju.

Oprostit ću ti tvoj greh i zanos.
Oprostit ću ti i moj povređeni ponos.
A ti ćeš ponovo doći,jer sećanju nećeš odoleti.
Ja ću te strpljivo čekati i dalje iskreno voleti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59793

LJUBAV NIČE IZ SEMENA SREĆE – Jelena Đurašković

Ljubav niče iz semena sreće.
Srećan čovek voli.
Voli što živi,
voli kog sreće…
Sreća ljubav pokreće.
Sreću ljubav pokreće.

Da bi ubirao ljubav,
sej oko sebe semena sreće.
Srećnog čoveka vole.
Voli ga i jutro i dan i veče.
Voli ga život.
Vole ga oni koje sreće…
Sreća ljubav pokreće.
Sreću ljubav pokreće

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59791

Saputnica Rade Mijatovic

Snivam pticu zlatoperu
nad uzglavljem gnezdo svila
pojala mi o istini
sto pokrece nasa krila

Mi se znamo i ne znamo
medju nama stalo vreme
radjamo se rastajanjem
kad venama plima krene

Pesmo vecnog pustolova
ti sto znades put do zvezda
rodjena si iz pepela
gde si sama sagorela

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59762

Рајица Драгићевић: СВЕДОК ЛЕПОТЕ ПОСТОЈАЊА

 

СВЕДОК ЛЕПОТЕ ПОСТОЈАЊА

Весна Егерић: Песме о Зеленој земљи; „Сфаирос“ Београд 2013.

Свој књижевни лет Весна Егерић започела је рембоовски, у младим годинама, пре пунолетства, књигом приповедака „О свему што те чека“, коју је потписник ових редова пропратио текстовима у „Борби“ и „Дневнику“. Ти њени први кораци нису били несигурни. Напротив, најављивали су сериозан улазак у свет књижевности. Са ове стајне тачке, после неколико објављених прозних и песничких књига, или много година касније, како би то у великом стилу саопштио Маркес, види се да је она овоме послу пришла са с крајњом озбиљношћу, и то је дало резултате.
Окамењени симболи српског историјског, градитељског и духовног постојања, у виду манстира Жиче, Милешеве, Љубостиње, заузели су високо место у певању и мишљењу, у посвећеничком и молитвеном истрајавању Весне Егерић. За разлику од већине наших писаца, она је имала срећу да расте окружена књигама, у породици где се књижевно слово уздизало до највиших националних домета и вредности. То јој је, разуме се, са једне стране, отворило путеве да стекне веома широко образовање и увид у литературу на светској позорници, а са дуге стране обавезало на високе критеријуме. Али, то је тек први услов да се крене на „тежак пут“. Други услов за успех на путу којим је пошла је да се роди „с пером у руци“.
Прослављена пољска песникиња Вислава Шимборска, која је 1996 године, за књижево дело овенчана Нобеловом наградом, има песму „Разговор с каменом“.
„Куцам на врата камена
То сам ја пусти ме
Хоћу да уђем у твоју унутрашњост
Да погледам уоколо
Да те упијем као дах…“
Песник има потребе да открије суштину, да на сва врата закуца, да сва питања отвори, да би као одговор изградио свој свет кристалне структуре. Песнику је као и монаху потребно самовање, тиховање и разговор с каменом.
Но да се вратимо наслову изабраних и нових песама Весне Егерић и понудимо одговор на основно питање: Шта је Зелена земља? Зелена земља је песничка уобразиља, идеал. Свет није онакав какав је већ каквим га видимо, рекао би филозоф. Писци су склони тој врсти идеализације. Добрица Ћосић је у роману „Бајка“ такође створио идеал: Земљу савршене среће и слободе. Само његова „Земља“ је „заљуљана“ снажним иронијским одразом.
Песма „На крају свега“ открива нам искрену намеру, без трунке ироније, да свет оплемени, унапреди, уздигне:
„А ти се од кишне ветрометине,
Склањаш у топлину мога кутка
Од злобних језика од светине
У светлост блиставог тренутка.

Својим песничким метром Весна Егерић премерава поље које су освојила наша проверена пера: Његош, Црњански, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић. Ту долазимо до кључне одреднице која учвршћује њено место у савременом српском песништву. Дакле, на темељу великих националних узора, уз много шире увиде изван граница наше земље и наше литературе, без посезања за експериментом на пољу форме и значења, она гради кристалну песничку структуру у коју уграђује само проверене вредности, сликајући своју земљу, коју воли и којој је одана. При том не напушта лирско и мисаоно поље, удубљује се у далеке догађаје и појаве, прилази им са крајњом обазривошћу, промишља и објављује да на неки начин припада и том, давно прошлом времену, јер је у свему открила лепоту, какву је открила у једној од најостваренијих песама:

ВИЗАНТИЈА

У Византију оде ми мисао при лутању,
Мајстори, иконе сте сликали у ћутању

Тамни ликови девица ваших
На тамном платну
Од златних листића ткали сте своју
Подлогу златну

И чини ми се ко да сам тамо живела и ја
У срцу моме сад сија светло – Византија.

У знак подршке песникињи Весни Егерић њеном усрдном и искреном напору да свет поправи и преуреди да завршимо сликом песника наднесеног над бели папир на којем настају и уписују се у људско и историјско памћење велика дела:
„Над белином као над бескрајем
Тражим се као у птици лет
Над белином занесен опијен
Држи се у мени свет“.

Нови Сад,                                                                                                                                           Рајица Драгићевић
12.9.2015.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59733

Saša Milivojev – SVETSKI BOL

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://poezijascg.com/poezija/archives/59716

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 149 150 151 Next

Load more