Category: Vjera Mašović

ne obožavam jutra

trenutak budilnika

koji ti razbije san

kojim počinje dan

ali volim zore

rađanje Sunca

razlivanje Sunca

na dalekom horizontu

preživljavam dan

terajući po svome

i ne dižem glavu

i ne gledam u stranu

ali volim topli zrak

ili dobot kapljica

ili suvi vetar

kao da je slobodan

ne uzdišem zbog večeri

nadolazeće tame

nadolazeće hladnoće

i užasa samoće

ali volim sumrak

brojna mastila po nebu

romantiku zalaska

i tinanje svetla

volela sam noći

tihi mir tmine

mili beli Mesec

i nasmešene zvezde

ali noći su najteže

najusamljenije

najbolnije

bez tebe

Ćuti, samo ćuti,
Bolje je tako.
Niko i ne sluti
Da se ne ćuti lako

Jer tišina mi prija,
Jer se tako istina skrila,
Kao vatra dimom,
Kao ogledalo prašinom.

Jer u tišini
Saznaću stvari
Koje nikada ne bih.
Ne daj da to reč kvari.

Nađeš tako ljušturu
dok na moru šetaš plažom,
i podigneš je, zagledaš,
pa ubaciš u vrećicu s ostalima.

Pa čekaš dok dođeš do sobe
da se skloniš sa Sunca
i da popiješ malo vode
pa da vidiš blago s plaže.

Tada ćeš prosuti kesicu,
i raširićeš njen sadržaj po krevetu.
Sve školjke, velike i male
šarene i rebraste, koliko duša ište.

Ima onih mnogo lepih,
pa onih zanimljih, ćaknutih,
s nekim uvrnutim detaljom
a opet lepih.

Ima i nekih potpuno običnih
od kojih ćeš zadržati koju,
tek da se nađe i ta;
mada bi ih prve bacio.

I negde u toj gomilici,
ima još potpuno čudnih,
i shvatićeš da su razbijene,
i pitaćeš se što si ih uzeo.

Valjda su bile zanimljive,
dok nisi shvatio da imaju rupe
kako su u poluraspadu, u delovima,
na pola puta do peska.

Pa naravno da su raspad.

Kad je to samo spomenik
Kad je pravo biće koje je tu
Živelo, hranilo se, spavalo, volelo,
davno nestalo u nekoj oseci.

Neke stari su isuviše svete
Za tuđe podrugljive uši.
Čuvamo ih samo za sebe,
Bezbedne, samo svoje…

Ponekad te proganja,
Muči te kao kakva kletva.
Bode te, kao da je svuda,
I svi je vide, i svi će znati;

Ipak nikom nećeš reći,
Ponekad bi i od sebe skrio,
Ali je tu, uvek ti se vrati,
I držiš je uza sebe;

Udišeš njen opojni miris,
Dodiruješ je pažljivo,
Osećaš njen ukus zadovoljno
I tiho, tiho uzdišeš.

Samo je tvoja
Niko neće znati
Samo si moj
I nikome te neću dati

Da si kap,
Koja s neba pada;
Da si sat,
Koji otkucava sada;

Da si kiša,
Koja pada oko mene;
Bila bih tiša
Samo da sam kraj tebe.

Da si zvezda,
Što na nebu sja;
Da si realista,
Koji se drži tla;

Da si sanjar,
Koji nebu leti;
Bio bi moj sanjar,
Moj sanjar kleti.

Gledam u zvezde,
Mačku koja se penje,
Ptice koje se gnezde
I pse lenje.

Još ovaj dan,
Hajde, još samo malo!
Još samo ovaj san,
Barem do toga mi je stalo…

Sada jutro sviće,
Jutro kao i svako.
Što je bilo, biće.
Podneću to lako.