Тако си лепа

Тако си лепа!
И имаш леп осмех. Заводнички!

Гледам те како се спушташ на кревет.
Како клизиш рукама по њему.
Заносно ме посмтраш и смешиш се.
Позиваш ме очима.
Пружаш ми руке.
И само ћутиш.

Наставите са читањем

Још један дан

И овај дан испуњен бреговима мисли одлази
Не желим га више ни по чему памтити
Èак ни као прост број свог животног календара
Поглед ми је јако мутан
Нема ни сузе да опере моје очи.
Истекла је та река суза исплаканих
Исплаканих за тебе .
Можда сам те јако желео
Можда је моја љубав попут свеће која изгори
И пуста капи врелог воска који пече руке.

Ипак ти си отишла
Насмејана, као да ми желиш поручити да сам ја тој који губи.
Успела си да се отргнеш од мене
Баш истог, оваквог кишовитог дана.
Смејући ми се у лице.

Однела си са собом све моје сузе.
И просула их у неку провалију остављених.
А имаш ли ти уопште душу
Или се поиграваш туђим душама
Као неком дечијом лоптом
Коју неки трн пробуши и време уништи.

Нека !
Уживај у својим победама .
И након овог пораза ја живим
Додуше згажен, као онај цвет у гори
Али тим цветом сам те даривао
Само си се насмешила и отишла
Оног кишовитог дана
Изгубила се твоја сенка
Иза завесе кишних капи

(C) Влада В.

Наставите са читањем

Суза

Када би речи могле да плачу,
Ти би у свакој мојој речи осетила сузу.
Ону праву, ону која ти је пала на длан.
Ону коју си минутима вечности непомично гледала.
Сузу која се истопила на твом длану.

Гледам бесциљно, у неком незнаном правцу,
И тражим оне изгубљене не изречене речи.
Оне речи које раздвоијше твоју и моју мисао.
Прекинута мисао, изгубљена у сивилу живота.
Тамо негде, где се раздвајају срца.

Знам, да можда кадкад помислиш на мене.
У неком већ заборављеном свету.
Насмешиш се, окренеш главу и одеш свом животу.
Баш као што си одлазила и када заједно смо били.
И онај последњи пут, и онај наш задњи поглед.

Нисам слутио да је то био крај.
Ни ти ниси слутила, то добро знам.
А тај наш последњи дан био је толико шарен.
Као да је само време слутило наш крај.
И пружило нам све боје живота у том трену.

Не волим Јануар, некако је сив.
Испија из мог мозга све лепе мисли.
И оне најлепше што имасмо некада
Оне само твоје и моје, сакривене под неком звездом.
Која је изгубила свој сјај заувек.

Желим те заборавити, заувек.
Некако, ми то не полази у мислима.
Као да су моје мисли неки зид изградиле.
И тамо те скривају од мене самог.
Ја те стварно желим заборавити.

(C) Влада В.
Наставите са читањем